Успавала децу, па ставила главу у рерну: Силвија након супругове прељубе одузела себи живот на најбизарнији начин
Животну причу песникиње пратило је неуморно стварање, издаја, незаустављива бол, а након њене смрти уследио је ланац самоубиства.
Ни након 60 година од смрти славне Силвије Плат, не слаби интензитет интересовања за живот и рад ове изванредне уметнице.
Под лупом писаца, читалаца, твораца филма, музике, али и психоаналитичара су њено стварање, свакодневница и брак са песником Тедом Хјузом.
Борба са клиничком депресијом и лош брак
Силвија је рођена у Бостону 1932. године. Била је изванредан студент Смит колеџа, брилијантна и амбициозна у свему. На једној забави упознаје Теда Хјуза, који је у то доба био много познатији од ње.
Уследио је брак, а целокупни исход је наликовала на бајковиту причу о љубави двоје песника. Она је прекуцавала његову поезију, а он је писао. Добили су двоје деце, али породична идила није потрајала дуго.
Силвија се већи део живота борила са клиничком депресијом. Њена стандардна стања и преиспитивања бивају појачани када путем телефонске дојаве сазнаје за супругову превару. Сам однос двоје песника, како се касније открило, био је интригантан за јавност. Импулсивност, агресија и еротски набој био је у основи њиховог поступања.
Дуго се није знало да је Силвија доживела неколико побачаја зато што ју је супруг физички злостављао.
Има нечег деморалишућег у посматрању двоје људи који се све више затрескавају једно у друго, а нарочито кад сте ви једина друга особа у соби. То је као да посматрате Париз из пртљажног вагона експресног воза који иде у супротном смеру - сваке секунде град постаје све мањи, само што осећате да то, у ствари, ви постајете све мањи и усамљенији, удаљавајући се од свих тих светиљки и тог узбуђења брзином од отприлике милион миља на сат.
"Стаклено звоно"
Силвија одузела себи живот на бизаран начин
Упорно копање по сопственој суштини, преиспитивање о смислу, мужевљевој прељуби, свему што је проживела довело је Платову до коначног самоубиства. Нестабилно психичко стање и два безуспешна покушаја одузимања сопственог живота нису били довољна опомена окружењу да ће се догодити неминовна трагедија.
У Лондону 1963. године, Силвија ће заштитити своја два уснула детета од гаса, а потом ставити главу у рерну и својевољно се угушити баш у дому у ком је некада становао Вилијем Батлер Јејтс, песник коме се дивила.
Сви проучаваоци живота и дела Силвије Плат ослањају се на четири аспекта - рани губитак оца, притајено непријатељство према мајци (настанак Електриног комплекса), губитак вољеног мушкарца и самоубиство.
Сви интригантни елементи из биографије славне уметнице обрађени су у филму "Силвија" из 2003. године, где је главна улога припала глумици Гвинет Палтроу.
Силвија је оставила значајна књижвна дела иза себе. "Колос" објављен 1960. прва је збирка песама, а "Аријел" је zbirka posthumno објављена, чији је највећи део песникиња написала током недеље пре самоубиства.
Осим ове две збирке написала је мноштво других дела, али посебно се истиче њен роман "Стаклено звоно". У овом роману, она комбинује аутобиографске елементе са измаштаним. Описује живот девојке која Њујорк упознаје случајно, јер је добила награду као добра списатељица, и има прилике да месец дана проведе у престижном модном часопису. Из материјалног обиља и гламура, она мора да се врати у свој родни град и прихвати обичан живот од ког је побегла, а који је сада чека. Враћена у реални свет са укусом гламурозног у устима, она запада у депресију, а потом доспева у лудницу.
Године 1982. постхумно јој је додељена Пулицерова награда за збирку "Сабране песме".
Ланац самоубистава
Николас Хјуз, син Силвије Плат и Теда Хјуза, извршио је самоубиство 2009. године, 46 година након што је његова мајка одлучила да себи одузме живот тровањем плином док је он спавао.
Николас се обесио у својој кући у Аљасци након дугогодишње борбе са депресијом. Имао је 47 година, био је неожењен, није имао деце и био је професор океанологије на Фербенкс универзитету у Аљасци.
- Са дубоком тугом говорим о смрти свог брата, Николаса Хјуза, који је умро у понедељак 16. марта 2009. у својој кући у Аљасци - изјавила је Фрида Плат, кћерка познатог песничког пара.
Животну причу Силвије Плат прати ланац самоубиства. Не само да је песникиња себи одузела живот, то је учинила и љубавница њеног мужа Теда Хјуза, Асија Вејвил.
Асија је рођена у Немачкој одакле је побегла од нациста у Палестину, а касније се настанила у Великој Британији. Упознала је Хјуза и Плат кад су они већ били дуго година у браку.
Вејвилова и Хјуз су врло брзо ступили у аферу, и она је остала трудна, али је трудноћу прекинула. Plath је сазнала за трудноћу и очигледно то није прихватила баш добро. Од тада Силвијин друштвени живот је у великој мери био обележен текстовима из штампе о Хјузовој страственој и пожудној афери са Асијом. Неки тврде да су ти текстови могли бити пресудан фактор да се Plath одлучи на самоубиство.
Љубавница скончала исто као и супруга
Након што се Силвија убила, Вејвилова је поново затруднела са Хјузом и добили су бебу. Асија је била у браку кроз цео њен однос са Тедом, али је познато да су она и Силвијин супруг били стално заједно.
Тед Хјуз је имао још најмање два љубавнице док је трајао његов однос са Асијом Вејвил. Четири године након Силвијине смрти, Асија је убила себе и своју кћерку на исти начин на који је то Силивија учинила, користећи плински штедњак.
Затворила је сва врата и прозоре, узела је пилуле за спавање, и касније је пронађена мртва на мадрацу са својим дететом.
Видела сам свој живот како се грана преда мном као зелено дрво смокве у оној причи.
Са вршка сваке гране, попут сочне пурпурне смокве, позивала је и намигивала чудесна будућност. Једна смоква су били муж, срећан дом и деца, друга – славна песникиња, трећа – бриљантна професорка, четврта Е. Г., баснословна уредница, пета – Европа и Африка и Јужна Америка, шеста – Константин, Сократ и Атила и гомила других љубавника са чудним именима и неуобичајеним занимањима, седма – олимпијска победница у једрењу, а иза и изнад ових смокава налазиле су се још многе које нисам могла сасвим да разазнам.
Видела сам себе како седим у рачви тог смоквиног дрвета и умирем од изгладнелости, јер напросто нисам у стању да одлучим коју ћу смокву изабрати. Хтела сам их све, али је одабирање једне подразумевало губитак свих осталих, и док сам седела тамо, неспособна да се одлучим, смокве су почеле да се смежуравају и црне, и једна по једна су пљаскале о земљу подно мојих ногу.
"Стаклено звоно"
