IVAN LAKIĆEVIĆ, FUDBALER KOJI JE DRUGAČIJI: Obožavam Šekspira, potrebno je da se obrazujemo ceo život!

Ivan Lakićević (24), poznat pod nadimkom Mogli, jedinstvena je pojava na srpskoj fudbalskoj sceni. Popularni igrač Vojvodine bio je gost portala Srbija Danas na Sajmu knjiga, a svi koji ga iole poznaju znaju da za tako nešto itekako ima povoda. 

SAŠA VASIĆ: Ima još uvek normalnih ljudi kojima je zagrljaj bitan (FOTO, VIDEO)

Desni spoljni novosadskog kluba obožava pop i rok muziku, dobre filmove, odlaske u pozorište... 

BILJA KRSTIĆ ZA SD: Kvalitetnom muzikom se borimo protiv svega što nije dobro (FOTO, VIDEO)

Mogli koji je, još kao dečak, nadimak dobio, naravno, po "Knjizi o džungli", proteklih godina je, sasvim spontano, izgradio imidž fudbalera koji je drugačiji. Ili, da parafraziramo njegove omiljene stihove iz pesme Partibrejkersa, "poseban, slobodan, samo svoj". Od njega možete čuti mnogo više od toga da je "ekipa ispoštovala dogovor iz svlačionice" i da "očekuje pravi fudbalski ambijent".

BORA ČORBA ZA SD: U top formi sam, Slovenija čini čuda! (FOTO, VIDEO)

- Ona je, baš kao što kažu mnogi veliki pisci, najbolji čovekov prijatelj. Ljudi treba više da čitaju, i da svakim danom pokušaju nešto novo da saznaju, otkriju. To i jeste poenta života, da se čovek obrazuje i kulturno uzdigne. 

- Šekspir, obožavam njegova dela. Pod brojem jedan - Hamlet. Sve što je Šekspir pisao pre 500 godina odslikava se i danas. Zato su njegova dela važna i jaka. Volim i Molijera, Oskara Vajlda, Tolstoja, Gogolja, Nušića... 

- Uvek u slobodno vreme. Da li je to knjiga kao knjiga ili nešto na internetu... Volim da čitam o muzici, filmu, o kulturnim stvarima. 

- To je strast od malena, pored sporta. Od sedme godine idem u pozorište. Drago mi je što sam vaspitan tako da cenim prave vrednosti i da posećujem predstave, operu, koncerte, balet... Da nisam fudbaler, sigurno bih se bavio glumom. Želja mi je da jednog dana upišem Fakultet dramskih umetnosti. Posle svake predstave uživam sa glumcima, volim da budem u njihovom društvu. To su pametni, načitani ljudi. Drago mi je što naše velike glumice uspevam da gledam uživo na sceni skoro svaki drugi dan. Očarava me ta magija uživo, kontakt glumaca i publike. To ne može da se objasni, to ljudi moraju da dožive i osete, da budu radozali. Pozorište ne menja svet, već svest kod ljudi. 

- U šali kažem da mi je to matično pozorište, pošto sam tu prvo krenuo da idem kao dete. Pored toga, omiljen mi je i Zvezdara teatar. Obožavam i Narodno pozorište, Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište i sve ostale scene u Beogradu, kao i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Danas ljudi, nažalost, nemaju naviku da odlaze na kulturne manifestacije, ali to nije zato što ne vole, već zato što nam brzi ritam života nameće druge, nebitne stvari. Sve što nam se servira danas je strašno. 

- Zna se šta je umetnost, a ovo je, ipak, sport. Biti umetnik, to je nešto najvrednije i to ne može svako da bude. Mislim, ne može svako da bude ni profesionalni fudbaler. Ne znam da li neki fudbaler može da se nazove umetnikom. Zna se ko su umetnici - pisci, slikari, muzičari, glumci. Fudbal neka ipak ostane u sferi sporta. 

- Volim da na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama potenciram ovo o čemu sada pričamo, pa nekad ljudi u šali kažu "Jao, ti i to tvoje pozorište", u smislu da ih "smara", ali ja to želim da promovišem stalno. Svaki put povedem neke nove ljude - da li su to moji saigrači, prijatelji sa kojima se ovako družim, porodica... Volim da izvedem roditelje u pozorište. Neki se šale da sam "ministar kulture na Novom Beogradu". Da ne ispadne da samo pričam o pozorištu, ljudi treba da se bave sportom, pa makar i rekreativno, amaterski. Od pete godine sam u fudbalu, uvek sam bio zdrav, da kucnem u drvo. 

- To mi je, takođe, ljubav od malena. Često odvedem prijatelje na karaoke. Oni koji me poznaju me u šali pitaju što se ne prijavim za ova muzička takmičenja. Smatram, međutim, da ne bih tu daleko dogurao. Pevam za dušu, ne smatram da sam neki pevač. 

- Upoznao sam Acu Seltika, Peju (ex Vampiri, Familija, Dibidus), Caneta iz "Partibrejkersa", Gileta iz "Orgazma", Đorđa Davida... Drago mi je što upoznajem tako divne, pametne ljude. Ja sam neko ko voli rok muziku, kao i pop, džez, bluz, pravu klasiku. Volim i da poslušam Beogradsku filharmoniju. Smatram da život čine male stvari, a ne neki avioni, kamioni. Voleo bih da ljudi jednog dana kažu da je Ivan Lakićević postao čovek. E sad, da li ću igrati u nekom velikom klubu... Mislim, trebalo bi ja da odem negde i da, što se kaže, unovčim taj svoj rad od malena, ali nisam materijalista. Pristojno zarađujem, međutim, novac mi nikad nije bio na prvom mestu. Ja sam neko ko, isto kao i drugi ljudi, stoji u redu u pošti, vozi se javnim prevozom... Svakodnevno iz Beograda u Novi Sad putujem autobusom, vozom, to je za mene normalna stvar. Nisam vozač, polaganje me nikad nije privlačilo. Zanimale su me druge stvari. Da se sa nekim družite - to je za mene pravo bogatstvo, a ne voziti dobar auto i živeti u kući od 5.000 kvadrata. 

- Jeste lepo, ali je, ujedno, jako teško biti profesionalni sportista, pogotovo u Srbiji. Jako je teško u svim profesijama. U sportu se može lakše zaraditi, ali... Ja sam od pete godine svaki dan ustajao rano i išao na trening. Treniram i po ekstremno visokim i po ekstremno niskim temperaturama. I na minus 30, i na plus 40. Sunce, sneg, kiša, led... Ja sam, međutim, izabrao fudbal, to najviše volim. Želim da jednog dana zaigram u Liverpulu ili u Seltiku, to mi je san. Cilj mi je da svojoj porodici obezbedim boljitak. Ceo život su posvetili meni i mojoj sestri, ne bih da se muče. Sve su dali za nas, želim da im to nekako vratim. Najveći su mi oslonac, bez njih ništa ne bih postigao, a naravno ni bez mojih prijatelja koji su uvek uz mene. Ako ne uspem do kraja u fudbalu - šta je, tu je. Mogu da kažem da sam uvek bio pošten. Svaki trening i utakmicu sam odradio maksimalno. Vidim da to ljudi cene. Drago mi je što me jako vole navijači u Novom Sadu i, uopšte, ljudi tamo. Pišu mi, poručuju da cene što uvek dajem maksimum. Lepo sam prihvaćen i od strane saigrača. Velika mi je čast što nosim dres tog kluba. Osetio sam i kako je igrati na evropskoj sceni. Voleo bih, kada odem, da Vojvodina nešto zaradi od mene. Najviše volim aplauz posle utakmice, to je pravo merilo. Navijače ne možete da prevarite. 

- Da, ali, kad ljudi gledaju sa strane, izgleda kao da jesam. Ginem za Vojvodinu, uvek dajem 150 odsto. Dolazak u klub je za mene veliki korak napred. proveo sam deset godina u Crvenoj zvezdi, pre toga počeo da treniram u Novom Beogradu, klubu koji mi je ispred zgrade. Posle Zvezde otišai sam u profesionalne vode, igrao Prvu ligu godinu dana i ostao još tri godine u Donjem Sremu u Superligi. Tu sam se afirmisao, to mi je bila odskočna daska za Vojvodinu. Napravio sam lep put, sad bih voleo dalje da napredujem.

Svoju ljubav prema, konkretno, dobroj pop muzici Mogli je spontano pokazao upravo u danu kad je bio naš gost. Iskoristio je priliku da se slika sa pevačima koji su takođe gostovali tog dana na našem štandu, prezimenjacima Sašom i Željkom Vasićem, i pažljivo odslušao šta su oni imali da kažu u intervjuima.