ИВАН ЛАКИЋЕВИЋ, ФУДБАЛЕР КОЈИ ЈЕ ДРУГАЧИЈИ: Обожавам Шекспира, потребно је да се образујемо цео живот!

Иван Лакићевић (24), познат под надимком Могли, јединствена је појава на српској фудбалској сцени. Популарни играч Војводине био је гост портала Србија Данас на Сајму књига, а сви који га иоле познају знају да за тако нешто итекако има повода. 

САША ВАСИЋ: Има још увек нормалних људи којима је загрљај битан (ФОТО, ВИДЕО)

Десни спољни новосадског клуба обожава поп и рок музику, добре филмове, одласке у позориште... 

БИЉА КРСТИЋ ЗА СД: Квалитетном музиком се боримо против свега што није добро (ФОТО, ВИДЕО)

Могли који је, још као дечак, надимак добио, наравно, по "Књизи о џунгли", протеклих година је, сасвим спонтано, изградио имиџ фудбалера који је другачији. Или, да парафразирамо његове омиљене стихове из песме Партибрејкерса, "посебан, слободан, само свој". Од њега можете чути много више од тога да је "екипа испоштовала договор из свлачионице" и да "очекује прави фудбалски амбијент".

БОРА ЧОРБА ЗА СД: У топ форми сам, Словенија чини чуда! (ФОТО, ВИДЕО)

- Она је, баш као што кажу многи велики писци, најбољи човеков пријатељ. Људи треба више да читају, и да сваким даном покушају нешто ново да сазнају, открију. То и јесте поента живота, да се човек образује и културно уздигне. 

- Шекспир, обожавам његова дела. Под бројем један - Хамлет. Све што је Шекспир писао пре 500 година одсликава се и данас. Зато су његова дела важна и јака. Волим и Молијера, Оскара Вајлда, Толстоја, Гогоља, Нушића... 

- Увек у слободно време. Да ли је то књига као књига или нешто на интернету... Волим да читам о музици, филму, о културним стварима. 

- То је страст од малена, поред спорта. Од седме године идем у позориште. Драго ми је што сам васпитан тако да ценим праве вредности и да посећујем представе, оперу, концерте, балет... Да нисам фудбалер, сигурно бих се бавио глумом. Жеља ми је да једног дана упишем Факултет драмских уметности. После сваке представе уживам са глумцима, волим да будем у њиховом друштву. То су паметни, начитани људи. Драго ми је што наше велике глумице успевам да гледам уживо на сцени скоро сваки други дан. Очарава ме та магија уживо, контакт глумаца и публике. То не може да се објасни, то људи морају да доживе и осете, да буду радозали. Позориште не мења свет, већ свест код људи. 

- У шали кажем да ми је то матично позориште, пошто сам ту прво кренуо да идем као дете. Поред тога, омиљен ми је и Звездара театар. Обожавам и Народно позориште, Атеље 212, Београдско драмско позориште и све остале сцене у Београду, као и Српско народно позориште у Новом Саду. Данас људи, нажалост, немају навику да одлазе на културне манифестације, али то није зато што не воле, већ зато што нам брзи ритам живота намеће друге, небитне ствари. Све што нам се сервира данас је страшно. 

- Зна се шта је уметност, а ово је, ипак, спорт. Бити уметник, то је нешто највредније и то не може свако да буде. Мислим, не може свако да буде ни професионални фудбалер. Не знам да ли неки фудбалер може да се назове уметником. Зна се ко су уметници - писци, сликари, музичари, глумци. Фудбал нека ипак остане у сфери спорта. 

- Волим да на Фејсбуку и осталим друштвеним мрежама потенцирам ово о чему сада причамо, па некад људи у шали кажу "Јао, ти и то твоје позориште", у смислу да их "смара", али ја то желим да промовишем стално. Сваки пут поведем неке нове људе - да ли су то моји саиграчи, пријатељи са којима се овако дружим, породица... Волим да изведем родитеље у позориште. Неки се шале да сам "министар културе на Новом Београду". Да не испадне да само причам о позоришту, људи треба да се баве спортом, па макар и рекреативно, аматерски. Од пете године сам у фудбалу, увек сам био здрав, да куцнем у дрво. 

- То ми је, такође, љубав од малена. Често одведем пријатеље на караоке. Они који ме познају ме у шали питају што се не пријавим за ова музичка такмичења. Сматрам, међутим, да не бих ту далеко догурао. Певам за душу, не сматрам да сам неки певач. 

- Упознао сам Ацу Селтика, Пеју (ex Вампири, Фамилија, Дибидус), Цанета из "Партибрејкерса", Гилета из "Оргазма", Ђорђа Давида... Драго ми је што упознајем тако дивне, паметне људе. Ја сам неко ко воли рок музику, као и поп, џез, блуз, праву класику. Волим и да послушам Београдску филхармонију. Сматрам да живот чине мале ствари, а не неки авиони, камиони. Волео бих да људи једног дана кажу да је Иван Лакићевић постао човек. Е сад, да ли ћу играти у неком великом клубу... Мислим, требало би ја да одем негде и да, што се каже, уновчим тај свој рад од малена, али нисам материјалиста. Пристојно зарађујем, међутим, новац ми никад није био на првом месту. Ја сам неко ко, исто као и други људи, стоји у реду у пошти, вози се јавним превозом... Свакодневно из Београда у Нови Сад путујем аутобусом, возом, то је за мене нормална ствар. Нисам возач, полагање ме никад није привлачило. Занимале су ме друге ствари. Да се са неким дружите - то је за мене право богатство, а не возити добар ауто и живети у кући од 5.000 квадрата. 

- Јесте лепо, али је, уједно, јако тешко бити професионални спортиста, поготово у Србији. Јако је тешко у свим професијама. У спорту се може лакше зарадити, али... Ја сам од пете године сваки дан устајао рано и ишао на тренинг. Тренирам и по екстремно високим и по екстремно ниским температурама. И на минус 30, и на плус 40. Сунце, снег, киша, лед... Ја сам, међутим, изабрао фудбал, то највише волим. Желим да једног дана заиграм у Ливерпулу или у Селтику, то ми је сан. Циљ ми је да својој породици обезбедим бољитак. Цео живот су посветили мени и мојој сестри, не бих да се муче. Све су дали за нас, желим да им то некако вратим. Највећи су ми ослонац, без њих ништа не бих постигао, а наравно ни без мојих пријатеља који су увек уз мене. Ако не успем до краја у фудбалу - шта је, ту је. Могу да кажем да сам увек био поштен. Сваки тренинг и утакмицу сам одрадио максимално. Видим да то људи цене. Драго ми је што ме јако воле навијачи у Новом Саду и, уопште, људи тамо. Пишу ми, поручују да цене што увек дајем максимум. Лепо сам прихваћен и од стране саиграча. Велика ми је част што носим дрес тог клуба. Осетио сам и како је играти на европској сцени. Волео бих, када одем, да Војводина нешто заради од мене. Највише волим аплауз после утакмице, то је право мерило. Навијаче не можете да преварите. 

- Да, али, кад људи гледају са стране, изгледа као да јесам. Гинем за Војводину, увек дајем 150 одсто. Долазак у клуб је за мене велики корак напред. провео сам десет година у Црвеној звезди, пре тога почео да тренирам у Новом Београду, клубу који ми је испред зграде. После Звезде отишаи сам у професионалне воде, играо Прву лигу годину дана и остао још три године у Доњем Срему у Суперлиги. Ту сам се афирмисао, то ми је била одскочна даска за Војводину. Направио сам леп пут, сад бих волео даље да напредујем.

Своју љубав према, конкретно, доброј поп музици Могли је спонтано показао управо у дану кад је био наш гост. Искористио је прилику да се слика са певачима који су такође гостовали тог дана на нашем штанду, презимењацима Сашом и Жељком Васићем, и пажљиво одслушао шта су они имали да кажу у интервјуима.