Ovu najbolniju pesmu uče generacije, a Desanka ju je krila godinama - Krvave reči nastale su kada je on došao
Ovako je pesnikinja govorila o delu.
Nemačka "kaznena ekspedicija" streljala je 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu, u znak odmazde, više hiljada srpskih civila.
Među žrtvama tog zločina bili su i đaci viših razreda gimnazije (od petog do osmog). U znak sećanja na užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas.
Glavna uloga u filmu "Poslednji strelac" nije bila namenjena Jezdiću: Lik inspektora je bio pisan za OVOG glumca
Žarko Laušević nije dočekao premijeru: Film sniman pred smrt glumca uskoro pred publikom
Sećanje na mučki ubijene mališane čuvaju i bolni stihovi "Krvave bajke", koju je naša poznata pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula detalje stravičnog zločina u Kragujevcu.
U intervjuu koji je dala 1963. godine Maskimović je ispričala kako je pesma nastala:
- Bilo je to jednog jutra kad sam najmanje očekivala da ću napisati pesmu, jednog tipičnog ratnog pozadinskog jutra. Bila sam pošla da vidim ima li kakvih objava i šta se radi pred mojom bivšom školom, Prvom ženskom gimnazijom, u Beogradu, odakle sam početkom rata penzionisanjem uklonjena.
- U sadašnjoj Ulici Lole Ribara, nedaleko od moje kuće, zaustavio me nepoznat, star čovek, pre seljak nego građanin, i rekao usplahireno, bez ikakva uvoda ili pozdrava: „Znate li šta se dogodilo u Kragujevcu?“ – „Valjda kakva hapšenja, vešanja?“ Ne pominjajući masovna streljanja odraslih, starac mi je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli nekoliko razreda na streljanje. Zatim se brzo udaljio ne rekavši ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i kao da će se za koji čas vratiti.
- I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio, ni prilazeći, ni odlazeći. Činilo mi se da ga davno znam, možda još od detinjstva, ili da mi ie najbliži sused, vrata uz vrata, pa da je sasvim prirodno što mi se pri svakom susretu ne javlja. Nikad tokom života kao u razgovoru s njima nisam osetila šta to znači pripadati jednom narodu: pred sudbonosnim događajem, pred nemačkim divljaštvom imali smo istovetna osećanja, istovetne misli ja i on, taj meni nepoznati čovek, čovek drugog vaspitanja, druge sredine, druge naravi, starosti i pola.
- Često sad mislim kako je taj čovek satvorac pesme koja se, dok je on još govorio, rodila u meni. Da sam o događaju doznala preko radija ili novina zacelo bi pesma bila sasvim drukčija, ne bi nikla tako u magnovenju, kao što se otme vapaj ili kane suza. Bilo mi je kao da mi je kakva ptica donela taj strašni glas, ako ne jedinoj meni, ono prvoj meni.
- Rastavši se od nepoznatog, mada sam gorela od želje da tek rođenu pesmu zabeležim, nisam se mogla odmah vratiti kući da to učinim. Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. Ceo sat sam je tako pažljivo nosila u sebi, kao što neki nose na dlanu prepunu čašu vode, i zatim sam je kod kuće zapisala, uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac: „Bilo je to…“
- Mislim, da je za pesmu bolje što za vreme kragujevačke tragedije nisam bila tamo, što sam sve videla samo očima srca i mašte, što sam bila prinuđena da saopštim samo suštinu, koja mi se odmah prikazala kao kakva krvava bajka: nekoliko stotina đaka rođenih iste godine, možda i istog dana, vršnjaci po vremenu kad su ušli u život, postaju, ako se tako može reći, vršnjaci i po času kad su otišli iz života. Dok mi je nepoznati govorio, pomislila sam da se takva krvava bajka ne bi mogla dogoditi nigde u Engleskoj, ni Francuskoj, ni Italiji, da su se Nemci to usudili učiniti samo u našoj seljačkoj, balkanskoj zemlji, koju nisu samo mrzeli, već u svojoj oholosti i prezirali zbog toga što je necivilizovana i seljačka. Tako se odmah nametnuo i refren pesme.
Srbija Danas/K.L.
