Ову најболнију песму уче генерације, а Десанка ју је крила годинама - Крваве речи настале су када је он дошао
Овако је песникиња говорила о делу.
Немачка "казнена експедиција" стрељала је 21. октобра 1941. године у Крагујевцу, у знак одмазде, више хиљада српских цивила.
Међу жртвама тог злочина били су и ђаци виших разреда гимназије (од петог до осмог). У знак сећања на ужасан злочин, недалеко од споменика погинулима у Шумарицама, у Крагујевцу, сваке године се одржава Велики школски час.
Главна улога у филму "Последњи стрелац" није била намењена Јездићу: Лик инспектора је био писан за ОВОГ глумца
Жарко Лаушевић није дочекао премијеру: Филм сниман пред смрт глумца ускоро пред публиком
Сећање на мучки убијене малишане чувају и болни стихови "Крваве бајке", коју је наша позната песникиња Десанке Максимовић написала након што је чула детаље стравичног злочина у Крагујевцу.
У интервјуу који је дала 1963. године Маскимовић је испричала како је песма настала:
- Било је то једног јутра кад сам најмање очекивала да ћу написати песму, једног типичног ратног позадинског јутра. Била сам пошла да видим има ли каквих објава и шта се ради пред мојом бившом школом, Првом женском гимназијом, у Београду, одакле сам почетком рата пензионисањем уклоњена.
- У садашњој Улици Лоле Рибара, недалеко од моје куће, зауставио ме непознат, стар човек, пре сељак него грађанин, и рекао усплахирено, без икаква увода или поздрава: „Знате ли шта се догодило у Крагујевцу?“ – „Ваљда каква хапшења, вешања?“ Не помињајући масовна стрељања одраслих, старац ми је саопштио како су Немци упали у гимназију и са часова одвели неколико разреда на стрељање. Затим се брзо удаљио не рекавши ни збогом, као да је изишао из једне собе у другу и као да ће се за који час вратити.
- И што је врло чудновато, и мени је било природно што ме није поздравио, ни прилазећи, ни одлазећи. Чинило ми се да га давно знам, можда још од детињства, или да ми ие најближи сусед, врата уз врата, па да је сасвим природно што ми се при сваком сусрету не јавља. Никад током живота као у разговору с њима нисам осетила шта то значи припадати једном народу: пред судбоносним догађајем, пред немачким дивљаштвом имали смо истоветна осећања, истоветне мисли ја и он, тај мени непознати човек, човек другог васпитања, друге средине, друге нарави, старости и пола.
- Често сад мислим како је тај човек сатворац песме која се, док је он још говорио, родила у мени. Да сам о догађају дознала преко радија или новина зацело би песма била сасвим друкчија, не би никла тако у магновењу, као што се отме вапај или кане суза. Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако не јединој мени, оно првој мени.
- Раставши се од непознатог, мада сам горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила у себи, као што неки носе на длану препуну чашу воде, и затим сам је код куће записала, узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, почињући као летописац: „Било је то…“
- Мислим, да је за песму боље што за време крагујевачке трагедије нисам била тамо, што сам све видела само очима срца и маште, што сам била принуђена да саопштим само суштину, која ми се одмах приказала као каква крвава бајка: неколико стотина ђака рођених исте године, можда и истог дана, вршњаци по времену кад су ушли у живот, постају, ако се тако може рећи, вршњаци и по часу кад су отишли из живота. Док ми је непознати говорио, помислила сам да се таква крвава бајка не би могла догодити нигде у Енглеској, ни Француској, ни Италији, да су се Немци то усудили учинити само у нашој сељачкој, балканској земљи, коју нису само мрзели, већ у својој охолости и презирали због тога што је нецивилизована и сељачка. Тако се одмах наметнуо и рефрен песме.
Србија Данас/К.Л.
