Maxence Stamatiadis: Budućnost o kojoj smo maštali se nikad nije dogodila

Godina je 2024. Suzana, koja ima 88 godina, ovisnica je o tehnologiji. Nerazdvojna od svojih ekrana, ona šeruje klipove sa slatkim macama, učio o bitkoinima i prati romanse u rijalitijima. Ali ništa od toga ne može da popuni prazninu koja je nastala odlaskom Eduarda sa ovog sveta, njenog životnog partnera. Jednog dana otkriva novu aplikaciju „The day today“ koja oživljava naše voljene.... Na prvo čitanje, svako bi pomislio da se ovde radi o sinopsisu naučno-fantastičnog filma. Malo ko bi i pretpostavio da se radi o ostvarenju koje svoj festivalski život gradi kao dokumentarac, mada se zapravo radi o hibridnom žanru koji u sebi spaja (naizgled) nespojivo. O neobičnom postupku i nastanku ovog filma, koji će biti prikazan na 14. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs (9-16. septembar), razgovarali smo sa rediteljem Maxenceom Stamatiadisom.

Kako ste došli na ideju za ovaj film?

Sve je počelo 2016. godine. Tek sam bio napunio 18 godina i za svoj rođendan sam zamolio dedu Eduarda da mi napiše knjigu. To je bila detinjasta želja, on nikada nije napisao ništa pre toga. Ali složio se i kad je počeo da piše, to je za njega bilo potpuno otkrovenje. Postao je opsednut! Pisao je svakodnevno satima i na kraju se ispostavilo da je veoma dobar pisac. U nekom trenutku, napisao je dosta o onome što je zvao njegovim „vremenom za ubijanje“. U osnovi, opisivao bi njegove svakodnevne sramotne ili frustrirajuće interakcije sa okruženjem, susedima, institucijama, policijom...i potom bi zamišljao kako bi ih sve brutalno poubijao! Budući da i sam ponekad imam mračne misli, momentalno me je privukao ovaj materijal.

Prirodno, kada sam diplomirao na umetničkoj školi, to je bila prva stvar koju sam hteo da snimim. Prvobitno je bila ideja da snimim dokumentarac u kome će moji baba i deda da odigraju svoj svakodnevni život, a potom da napravim scene sa dedinim pritajenim ubilačkim fantazijama. To su bili naši zaista srećni zajednički trenuci, svakodnevno sam ga snimao. Ali jednog jutra je Eduard iznenada umro. Vreme je prolazilo, a ja sam nastavio da snimam svoju babu. Napravio sam dva kratka filma s njom. Pre dve godine sam shvatio da imam snimke Suzane i Eduarda pravljene tokom osmogodišnjeg perioda. U tom trenutku sam odlučio da ispričam drugačiju priču, priču u kojoj bi Eduard mogao da se vrati. Tako je nastao film. Od porodičnog dokumentarca postao je SF film.

Deo filma smestili ste u 2024. godinu. Vidite li tu budućnost kao nešto što je već gotovo stiglo, ili je to nešto na šta društvo treba da bude upozoreno – ili čak da se plaši takvog razvoja događaja?

Imam melanholično osećanje da se budućnost nikad nije ostvarila. Sve o čemu sam maštao kao klinac, poput letećih kola, teleportacije i putovanja između planeta, ništa od toga nije postalo realno. Umesto toga imamo ajfone, tablete i trotinete. To je duboko razočaranje, budućnost o kojoj smo maštali se nikad nije dogodila. Štaviše, sve ove stvari već deluju zastarelo. Tokom snimanja filma pogodila me je scena u kojoj moja baba koristi smartfon kao daljinac, da pojača zvuk na TV-u. Ona živi u svetu gde su smartfoni već toliko zastareli da se mogu koristiti kao daljinci. To sam pokušao da prikažem u filmu „Dan današnji“. Vizija budućnosti u filmu dosta podseća na stvarni svet, ništa se nije zaista promenilo. To je budućnost sposobna za čuda, poput vraćanja mrtvih u život. Ali isto tako ne radi kako treba: kada se Eduard vrati, on pogrešno interpretira učitane podatke i počinje da ubija ljude. Tako da je budućnost istovremeno čudesna i veoma razočaravajuća. Ali kao što Suzana kaže u filmu, bolje i to nego ništa. 

Kako vidite žanrove koje koristite u filmu, od pravog i lažnog dokumentarca (mockumentary) do naučne fantastike? Kako ste došli do tog koncepta i šta vaš rediteljski postupak govori o samoj temi?

Ljudi ponekad opisuju moj film kao „mockumentary“ ali ja ga ne vidim tako. Ne pokušavam da imitiram dokumentarnu formu, jer je taj dokumentarni deo stvaran. Oko jedne petine filma je sačinjeno od kadrova u klasičnom dokumentarnom stilu, budući da sam skoro svakodnevno snimao babu i dedu. Nikad nisam povlačio jasne granice između dokumentarca, fikcije ili čak naučne fantastike. Način na koji sam radio bio je da sam mahom postavljao inscenirane situacije, i potom puštao glumce da improvizuju. S obzirom da sam snimao ljude koje jako dobro poznajem, uvek sam imao neku pretpostavku šta će da urade u određenoj situaciji. I zaista bi to uradili! Postoji razumevanje između nas, skoro poput igre. Moja baka zna kako da glumi kada se uključi kamera i to čini gotovo sasvim prirodno. Morao sam da budem spreman da kamerom uhvatim momenat kada uradi ono što očekujem da uradi. Metod koji sam koristio je zaista hibridni što se tiče žanrova. 

U nekim prikazima filma, kritičari porede vaš rad sa estetikom „uvrnutog“ grčkog talasa (weird wave) koji predvode Yorgos Lanthimos, Athina Rachel Tsangari ili Christos Nikou. Sa druge strane, način na koji se prikazuje bliska budućnost donekle je tipična i za seriju „Black Mirror“. Da li su vas neki od ovih autora inspirisali, ili možda neki drugi koje nismo pomenuli?

Zapravo, sem „Očnjaka“ uopšte nisam gledao druge Lanthimosove filmove, niti filmove drugih pomenutih grčkih autora. Nisam gledao ni „Black mirror“. Uticaji na mene ne dolaze sa te strane. Zapravo su me više inspirisali savremeni umetnici i dokumentaristi kao što su Neïl Beloufa, Alain della Negra i Kaori Kinoshita. Oni igraju na tankoj liniji između realnosti i naučne fantastike, dokumentujući recimo virtualni svet Drugog života („The Cat, the Reverent and the Slave“, 2008). Uočavam narastajuću tendenciju među mladim umetnicima da sagledaju apsurdnost i razočaranje svetom, kao da se već radi o SF-u. Trebalo bi izmisliti novi termin za to. Sa mojim prijateljima Chrystele Nicot i Arash Nassirijem, jednom sam prikazao program od tri kratka filma, koji su se svi bavili ovim pristupom naučne fantastike u sadašnjosti. Program je naslovljen „Melanholije budućnosti“. Možda bi to bio odgovarajući termin.

Kako vidite čovečanstvo u ovom tehnološkom dobu? Da li je moguće zadržati „starinske“ ljudske emocije i interakcije, ljubav i empatiju, umesto stvaranja fiktivne slike za društvene medije i aplikacije budućnosti poput one u vašem filmu?

Nemam osećaj da svet postaje hladno mesto bez empatije. Baš nasuprot tome. Mislim da društvene mreže naglašavaju emocije, bilo da se radi o histeričnoj sreći, dubokoj tuzi ili oštroj mržnji. Čak imamo i emodžije i avatare kao novi jezik kojim možemo da iskažemo osećanja! U „Danu današnjem“, Eduardov dvojnik ne funkcioniše kako treba ali je ispunjen emocijom osvete i ubilačkim fantazijama. Zauzvrat, Suzana ga zavoli do te mere da bira da ostane s njim, iako je postao ubilačka mašina. Film je prepun ovakvih osećanja. Ne mislim da tehnologija anestezira emocije. 

Ali sa druge strane, tehnologija ima svoj način stvaranja iluzije da smo povezani sa svetom, i tako postaje izgovor da se izolujemo. Suzana je dobar primer za to. Sa svim svojim tabletima i smartfonima, ona se oseća povezanije sa prijateljima i porodicom, dok je realnost da je ljudi sve ređe posećuju, jer misle da je je dovoljno poslati e-mail ili video. U tom smislu, tehnologija ponekad ume da proizvede potpuno suprotnu stvar od onoga čemu bi trebalo da teži. To je deo te melanholije.