Maxence Стаматиадис: Будућност о којој смо маштали се никад није догодила

Година је 2024. Сузана, која има 88 година, овисница је о технологији. Нераздвојна од својих екрана, она шерује клипове са слатким мацама, учио о биткоинима и прати романсе у ријалитијима. Али ништа од тога не може да попуни празнину која је настала одласком Едуарда са овог света, њеног животног партнера. Једног дана открива нову апликацију „The day today“ која оживљава наше вољене.... На прво читање, свако би помислио да се овде ради о синопсису научно-фантастичног филма. Мало ко би и претпоставио да се ради о остварењу које свој фестивалски живот гради као документарац, мада се заправо ради о хибридном жанру који у себи спаја (наизглед) неспојиво. О необичном поступку и настанку овог филма, који ће бити приказан на 14. издању Међународног фестивала документарног филма Белдоцс (9-16. септембар), разговарали смо са редитељем Maxenceom Стаматиадисом.

Како сте дошли на идеју за овај филм?

Све је почело 2016. године. Тек сам био напунио 18 година и за свој рођендан сам замолио деду Едуарда да ми напише књигу. То је била детињаста жеља, он никада није написао ништа пре тога. Али сложио се и кад је почео да пише, то је за њега било потпуно откровење. Постао је опседнут! Писао је свакодневно сатима и на крају се испоставило да је веома добар писац. У неком тренутку, написао је доста о ономе што је звао његовим „временом за убијање“. У основи, описивао би његове свакодневне срамотне или фрустрирајуће интеракције са окружењем, суседима, институцијама, полицијом...и потом би замишљао како би их све брутално поубијао! Будући да и сам понекад имам мрачне мисли, моментално ме је привукао овај материјал.

Природно, када сам дипломирао на уметничкој школи, то је била прва ствар коју сам хтео да снимим. Првобитно је била идеја да снимим документарац у коме ће моји баба и деда да одиграју свој свакодневни живот, а потом да направим сцене са дединим притајеним убилачким фантазијама. То су били наши заиста срећни заједнички тренуци, свакодневно сам га снимао. Али једног јутра је Едуард изненада умро. Време је пролазило, а ја сам наставио да снимам своју бабу. Направио сам два кратка филма с њом. Пре две године сам схватио да имам снимке Сузане и Едуарда прављене током осмогодишњег периода. У том тренутку сам одлучио да испричам другачију причу, причу у којој би Едуард могао да се врати. Тако је настао филм. Од породичног документарца постао је СФ филм.

Део филма сместили сте у 2024. годину. Видите ли ту будућност као нешто што је већ готово стигло, или је то нешто на шта друштво треба да буде упозорено – или чак да се плаши таквог развоја догађаја?

Имам меланхолично осећање да се будућност никад није остварила. Све о чему сам маштао као клинац, попут летећих кола, телепортације и путовања између планета, ништа од тога није постало реално. Уместо тога имамо ајфоне, таблете и тротинете. То је дубоко разочарање, будућност о којој смо маштали се никад није догодила. Штавише, све ове ствари већ делују застарело. Током снимања филма погодила ме је сцена у којој моја баба користи смартфон као даљинац, да појача звук на ТВ-у. Она живи у свету где су смартфони већ толико застарели да се могу користити као даљинци. То сам покушао да прикажем у филму „Дан данашњи“. Визија будућности у филму доста подсећа на стварни свет, ништа се није заиста променило. То је будућност способна за чуда, попут враћања мртвих у живот. Али исто тако не ради како треба: када се Едуард врати, он погрешно интерпретира учитане податке и почиње да убија људе. Тако да је будућност истовремено чудесна и веома разочаравајућа. Али као што Сузана каже у филму, боље и то него ништа. 

Како видите жанрове које користите у филму, од правог и лажног документарца (mockumentary) до научне фантастике? Како сте дошли до тог концепта и шта ваш редитељски поступак говори о самој теми?

Људи понекад описују мој филм као „mockumentary“ али ја га не видим тако. Не покушавам да имитирам документарну форму, јер је тај документарни део стваран. Око једне петине филма је сачињено од кадрова у класичном документарном стилу, будући да сам скоро свакодневно снимао бабу и деду. Никад нисам повлачио јасне границе између документарца, фикције или чак научне фантастике. Начин на који сам радио био је да сам махом постављао инсцениране ситуације, и потом пуштао глумце да импровизују. С обзиром да сам снимао људе које јако добро познајем, увек сам имао неку претпоставку шта ће да ураде у одређеној ситуацији. И заиста би то урадили! Постоји разумевање између нас, скоро попут игре. Моја бака зна како да глуми када се укључи камера и то чини готово сасвим природно. Морао сам да будем спреман да камером ухватим моменат када уради оно што очекујем да уради. Метод који сам користио је заиста хибридни што се тиче жанрова. 

У неким приказима филма, критичари пореде ваш рад са естетиком „уврнутог“ грчког таласа (weird wave) који предводе Yorgos Lanthimos, Athina Rachel Тсангари или Christos Никоу. Са друге стране, начин на који се приказује блиска будућност донекле је типична и за серију „Блацк Mirror“. Да ли су вас неки од ових аутора инспирисали, или можда неки други које нисмо поменули?

Заправо, сем „Очњака“ уопште нисам гледао друге Lanthimosove филмове, нити филмове других поменутих грчких аутора. Нисам гледао ни „Блацк mirror“. Утицаји на мене не долазе са те стране. Заправо су ме више инспирисали савремени уметници и документаристи као што су Неïл Белоуфа, Алаин della Негра и Каори Киносхита. Они играју на танкој линији између реалности и научне фантастике, документујући рецимо виртуални свет Другог живота („The Цат, the Реверент анд the Славе“, 2008). Уочавам нарастајућу тенденцију међу младим уметницима да сагледају апсурдност и разочарање светом, као да се већ ради о СФ-у. Требало би измислити нови термин за то. Са мојим пријатељима Chrystele Ницот и Арасх Nassirijem, једном сам приказао програм од три кратка филма, који су се сви бавили овим приступом научне фантастике у садашњости. Програм је насловљен „Меланхолије будућности“. Можда би то био одговарајући термин.

Како видите човечанство у овом технолошком добу? Да ли је могуће задржати „старинске“ људске емоције и интеракције, љубав и емпатију, уместо стварања фиктивне слике за друштвене медије и апликације будућности попут оне у вашем филму?

Немам осећај да свет постаје хладно место без емпатије. Баш насупрот томе. Мислим да друштвене мреже наглашавају емоције, било да се ради о хистеричној срећи, дубокој тузи или оштрој мржњи. Чак имамо и емоџије и аватаре као нови језик којим можемо да искажемо осећања! У „Дану данашњем“, Едуардов двојник не функционише како треба али је испуњен емоцијом освете и убилачким фантазијама. Заузврат, Сузана га заволи до те мере да бира да остане с њим, иако је постао убилачка машина. Филм је препун оваквих осећања. Не мислим да технологија анестезира емоције. 

Али са друге стране, технологија има свој начин стварања илузије да смо повезани са светом, и тако постаје изговор да се изолујемо. Сузана је добар пример за то. Са свим својим таблетима и смартфонима, она се осећа повезаније са пријатељима и породицом, док је реалност да је људи све ређе посећују, јер мисле да је је довољно послати e-mail или видео. У том смислу, технологија понекад уме да произведе потпуно супротну ствар од онога чему би требало да тежи. То је део те меланхолије.