METAK U SRCE
"Neću da pucam u ovu budalu" Dve verzije smrti čuvenog Mihaila Ljermontova
Brilijantni književnik nije imao tako brilijantnu narav, a upravo ona ga je koštala života.
Mihail Ljermontov u istoriji nije upamćen samo kao autor genijalnih književnih dela, već i kao hirovita osoba britkog jezika koju je slava koju stekao promenila nagore.
"Hod po ivici" društvenih normi upravo ga je dovodio u sukob sa autoritetima, a na samom kraju strmoglavio u smrt.
Da budeš nekome razlog bola ili radosti, a da nemaš na to nikakva posebna prava – nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A što je zapravo sreća? Zasićen ponos
Suvišni čovek
"Junak našeg doba" jedini roman Mihaila Ljermontova, a završio ga je dve godine pred svoju tragičnu pogibiju.
U njemu Ljermontov daje sliku Pečorina, prvog ruskog suvišnog čoveka i daje osnove za razvoj psihološkog romana.
Prvenstveno je pisao pesme i poeme. Bio je poznat i kao pesnik Kavkaza, a upravo na Kavkaz ga je proterao ruski car Nikolaj I Pavlovič, i to, ni manje ni više, nego zbog pesme o Puškinu.
Poslednjih 16 stihova, pesme "Smrt pesnika" eksplicitno upućenih unutrašnjim krugovima na dvoru, gotovo su optužili moćne "stubove" ruske visoke društvene klase za saučesništvo u Puškinovoj smrti. Pesma je prikazala to društvo kao zaverenički skup sebičnih otrovnih nesrećnika "okupljenih oko prestola u pohlepnoj gomili", "dželati koji ubijaju slobodu, genij i slavu", koji su se pripremali da podnesu apokaliptični sud Božiji.
Od prijatelja do dželata
Sa svojim budućim ubicom, Nikolajem Martinovim, Ljermontov se upoznao još u školi, a neko vreme su se čak i družili i zajedno obilazili Moskvu.
Već 1841. godine, Ljermontov je potpuno "izgubio kompas" i raspojasao se do mere da je čak i svog prijatelja Martinova zadirkivao zbog njegove ljubavi prema kavkaskoj kulturi.
Nije bilo dana da pisac makar i kroz šalu ne "bocne" Nikolaja, a svaka njegova molba da se urazumi i upristoji bivala je potpuno ignorisana. Strpljenje Martinova je polako popuštalo, da bi na kraju on poslao Ljermontovu poziv za dvoboj.
Iako su dvoboji u ruskoj istoriji veoma dugo zauzimali značajno mesto, ovaj između Ljermontova i Martinova bio je po svemu poseban, a sve do danas on je obavijen velom misterija i tajni, budući da se ne zna kako su se stvari odvijale tog tragičnog 27. jula 1841. godine.
Ima ljudi kod kojih je i očaj smešan...
Dve verzije smrti Ljermontova
Po jednoj verziji, Mihail Ljermontov je tražio primirje već nakon početka dvoboja, a kako bi svom oponentu pokazao da je prijateljski nastrojen, ispalio je hitac u vazuh. Martinov, sa druge strane, ispalio je metak Ljermontovu pravo u grudi.
Prema drugoj verziji, posle znaka koji je dao sekundant niko nije opalio, tako da je ovaj uzviknuo: „Pucajte, ili ja prekidam dvoboj!“
Ljermontov je na to mirno odgovorio: "Neću da pucam u ovu budalu!" Te reči su iznervirale Martinova i on je opalio, a zatim mu je odmah pritrčao videvši da je Ljermontov pao, i uzviknuo: "Mišo, oprosti mi!" Međutim, Ljermontov je već bio mrtav.
Bilo kako bilo, Ljermontov je primio svoj metak, a šanse za preživljavanje bile su ravne nuli. Kraj je dočekao sa samo 27 godina.
Moja ljubav nikome nije donela sreće zato što ja ništa nisam žrtvovao za one koje sam voleo. Voleo sam radi sebe, radi svog ličnog zadovoljstva. Zadovoljavao sam samo čudnu potrebu srca pohlepno gutajući tuđa osećanja, tuđu nežnost, tuđe radosti i patnje i nikad se nisam mogao nasititi. Tako onaj kojega mori glad iznemogao zaspi i vidi pred sobom obilna jela i penušava vina, on sa zanosom guta vazdušne darove svoje uobrazilje i čini mu se da je lakše; ali čim se probudi, sna nestaje… Ostaje dvostruka glad i očajanje
Onaj koji bi mogao zameniti Puškina ubijen je
One koji Ljermontova nisu poznavali, ali su poštovali njegov lik i delo, ova tragedija je ostavila u neverici, dok su njegovi prijatelji strašnu vest primili kao sasvim očekivanu, jer je i njegovo ponašanje bilo veoma iritantno i izazivajuće.
U najvišim slojevima peterburškog društva moglo se čuti i da je dobio ono što je zaslužio - ovakvog mišljenja bio je i sam car Nikolaj I. Doduše, kroz neko vreme je i sam imperator malo smekšao i izjavio da je "onaj koji bi mogao zameniti Puškina, ubijen".
Na sahrani velikog ruskog pisca prisustvovao je veliki broj ljudi, a među onima koji su došli da odaju počast bili su stanovnici Petigorska, članovi porodice i prijatelji, kao i veliki broj obožavalaca i putista koji su u tom turističkom mestu odmarali.
Zanimljivo je i to da je u prvih nekoliko dana od tragedije u javnost izneto mnogo oprečnih činjenica, a jedna od njih je i da je pisac umro prirodnom smrću nakon duge bolesti koju je lečio na Kavkazu. No, istina je ubrzo isplivala na površinu.
Mnogi Ljermontovljevi stihovi otkriveni su posthumno u njegovim beležnicama.
Urođena mi je strast da se nečemu protivim; celi je moj život samo niz žalosnih i neuspelih protivljenja srcu ili razumu.
