"Нећу да пуцам у ову будалу" Две верзије смрти чувеног Михаила Љермонтова

Михаил Љермонтов у историји није упамћен само као аутор генијалних књижевних дела, већ и као хировита особа бритког језика коју је слава коју стекао променила нагоре.

"Ход по ивици" друштвених норми управо га је доводио у сукоб са ауторитетима, а на самом крају стрмоглавио у смрт.

Сувишни човек

"Јунак нашег доба" једини роман Михаила Љермонтова, а завршио га је две године пред своју трагичну погибију.

У њему Љермонтов даје слику Печорина, првог руског сувишног човека и даје основе за развој психолошког романа. 

Првенствено је писао песме и поеме. Био је познат и као песник Кавказа, а управо на Кавказ га је протерао руски цар Николај И Павлович, и то, ни мање ни више, него због песме о Пушкину.

Последњих 16 стихова, песме "Смрт песника" експлицитно упућених унутрашњим круговима на двору, готово су оптужили моћне "стубове" руске високе друштвене класе за саучесништво у Пушкиновој смрти. Песма је приказала то друштво као заверенички скуп себичних отровних несрећника "окупљених око престола у похлепној гомили", "џелати који убијају слободу, гениј и славу", који су се припремали да поднесу апокалиптични суд Божији.

Од пријатеља до џелата

Са својим будућим убицом, Николајем Мартиновим, Љермонтов се упознао још у школи, а неко време су се чак и дружили и заједно обилазили Москву.

Већ 1841. године, Љермонтов је потпуно "изгубио компас" и распојасао се до мере да је чак и свог пријатеља Мартинова задиркивао због његове љубави према кавкаској култури. 

Није било дана да писац макар и кроз шалу не "боцне" Николаја, а свака његова молба да се уразуми и упристоји бивала је потпуно игнорисана. Стрпљење Мартинова је полако попуштало, да би на крају он послао Љермонтову позив за двобој. 

Иако су двобоји у руској историји веома дуго заузимали значајно место, овај између Љермонтова и Мартинова био је по свему посебан, а све до данас он је обавијен велом мистерија и тајни, будући да се не зна како су се ствари одвијале тог трагичног 27. јула 1841. године. 

Две верзије смрти Љермонтова

По једној верзији, Михаил Љермонтов је тражио примирје већ након почетка двобоја, а како би свом опоненту показао да је пријатељски настројен, испалио је хитац у вазух. Мартинов, са друге стране, испалио је метак Љермонтову право у груди. 

Према другој верзији, после знака који је дао секундант нико није опалио, тако да је овај узвикнуо: „Пуцајте, или ја прекидам двобој!“ 

Љермонтов је на то мирно одговорио: "Нећу да пуцам у ову будалу!" Те речи су изнервирале Мартинова и он је опалио, а затим му је одмах притрчао видевши да је Љермонтов пао, и узвикнуо: "Мишо, опрости ми!" Међутим, Љермонтов је већ био мртав.

Било како било, Љермонтов је примио свој метак, а шансе за преживљавање биле су равне нули. Крај је дочекао са само 27 година.

Онај који би могао заменити Пушкина убијен је

Оне који Љермонтова нису познавали, али су поштовали његов лик и дело, ова трагедија је оставила у неверици, док су његови пријатељи страшну вест примили као сасвим очекивану, јер је и његово понашање било веома иритантно и изазивајуће. 

У највишим слојевима петербуршког друштва могло се чути и да је добио оно што је заслужио - оваквог мишљења био је и сам цар Николај И. Додуше, кроз неко време је и сам император мало смекшао и изјавио да је "онај који би могао заменити Пушкина, убијен". 

На сахрани великог руског писца присуствовао је велики број људи, а међу онима који су дошли да одају почаст били су становници Петигорска, чланови породице и пријатељи, као и велики број обожавалаца и путиста који су у том туристичком месту одмарали. 

Занимљиво је и то да је у првих неколико дана од трагедије у јавност изнето много опречних чињеница, а једна од њих је и да је писац умро природном смрћу након дуге болести коју је лечио на Кавказу. Но, истина је убрзо испливала на површину.

Многи Љермонтовљеви стихови откривени су постхумно у његовим бележницама.