MOŽDA NIJE PRAVI TRENUTAK, ALI... Malo podsećanje na kultni film, VARIOLA VERA! (VIDEO)
Film sa napoznatijom rečenicom u istoriji jugoslovenske kinematografije.
Mnogi bi se u ovo vreme paničenja oko koronavirusa mogli prisetiti kultnog jugoslovenskog i srpskog filma Gorana Markovića iz 1982. Naravno, reč je "Varioli veri", mešavini horora i filma katastrofe, podžanru koji je ostao prilično zanemaren ne samo u jugoslovenskoj već i kinematografijama u regionu.
BATINE, PUCAČINA, NOŽEVI: Evo ŠTA su sve doživljavali naši pevači na nastupima - užas!
Iako je i tada došao s desetogodišnjim zakašnjenjem u odnosu na epidemiju velikih boginja koja je bivšu državu pogodila 1972., kritičan odnos prema birokratama i kukavicama na vlasti, čini ga aktuelnim i danas jer bolesti dolaze i odlaze, ali nesposobnost vlastodržaca u trenucima krize očito je neizlečiva.
Radnja filma prati čoveka zaraženog nepoznatom bolešću koji spletom okolnosti završava i umire u bolnici u kojoj se odvija najveći deo radnje. No, stvari se razvijaju presporo i do trenutka kada nadležni shvate o čemu je reč, zaraza se već proširila, a bolest koju su svi smatrali iskorenjenom iz sata u sat uzima sve više žrtava. Na kraju je bolest odnela 40 života, a obolelo je 184 čoveka.
Inspiracija iz stvarnosti i književnosti
Uprkos činjenici da je kritika bila primarno usmerena na sporost i nesposobnost birokratije, najviše prozvanim osećali su se članovi porodice medicinskog osoblja stradalog u epidemiji koji su kritiku doživeli kao bacanje negativnog svetla na uspomene stradalnika jer likovi dr Grujića i medicinske sestre Slavice (Rade Šerbedžija i Vladica Milosavljević) prikazani su kao promiskuitetni prostaci.
Iako je inspiracija za scenario bila prava epidemija, tačnije, poslednja epidemija velikih boginja u Evropi, Marković je ideju dobio puno ranije:
"Još kao student bio sam opsednut idejom da ekranizujem Kamijev roman "Kuga". Taj roman je ostavio snažan utisak na mene u mladosti. Kasnije, tokom studija, shvatio sam da prava tema romana nije bolest, već moralni diskurs između pojedinca i "mračne sile". Kada sam 1968. doživeo ulazak sovjetskih tenkova u Prag, što je ujedno značilo i potpuni gubitak iluzija o mogućnosti života u pravednom svetu, odlučio sam da snimim film koji bi se na neki način suprotstavio toj mračnoj sili. "Kuga" mi je izgledala kao najbolji okvir za priču. Ali kako, iz razumljivih razloga, niko nije hteo da finansira takav film, a dogodila nam se epidemija Variole vere 1972, shvatio sam kako je bolje da se bavim našom stvarnošću, a ne nekakvom literarnom. "Variola vera" je apsolutno najteži projekat koji sam ikada snimio. Stalno je nešto stajalo na putu tom filmu. Pripremao sam ga mesecima za snimanje u jednoj, a dva dana pred početak su nam dali drugu praznu bolnicu, koja nije bila ni nalik prvoj. 'Uzmi ili ostavi', bila je dilema. Ubrzo me je napustio scenograf, a samo snimanje se odigravalo u potpunoj oskudici. Radili smo po 14-16 sati dnevno. Bio sam potpuno iscrpljen, i fizički i moralno".
Budući da je prošlom sistemu mnogo toga bilo obavijeno velom tajne, Marković je svoje razgovore s lekarima tajno snimao, a oni su mu otkrivali što se zapravo događalo.
I baš kao što je to bio i slučaj sa Kamijem čija je Kuga alegorija o otporu nacističkom režimu, i Markovićev je film je u stvari priča o bolesnom društvu.
Što se stvarno dogodilo?
A što se prave epidemije tiče, sve je započelo 14. marta 1972. kada se u Prizrenu pojavila sumnja o povratku opasnog i gotovo zaboravljenog virusa velikih boginja. Ta sumnja je kasnije potvrđena, a od 175 obolelih, živote je izgubilo njih 35. Kao što smo već pisali, ovo je poslednja epidemija velikih boginja u Evropi, a strah od bolesti Beograd je pretvorio u grad panike.
Postoje brojne teorije, ali službena verzija jeste da je sve započelo s Ibrahimom Hotijem s Kosova koji je virus doneo iz Iraka. Prvo je zarazio svojih sedmoro rođaka i četvoro ljudi s kojima se susreo na pijaci, ali pravi problemi su počeli s Latifom Mumdžićem, učiteljem iz jednog sela kojeg je Hoti zarazio u autobusu. Mumdžić je zarazio još 38 ljudi, ali lekari su njegove simptome isprva pripisali alergijskoj reakciji na lek. Tek posle njegove smrti, simptomi ove bolesti pojavili su se kod njegovog brata i utvrđena je prava dijagnoza.
Profesor i epidemiolog, dr Zoran Radovanović o epidemiji je odlučio da napiše knjigu, a za Politiku je izjavio i da je ova epidemija u isto vreme bila i veliki uspeh, ali i mrlja sistemu koji nije na vreme pokrenuo mere proglašenja epidemije.
Embargo za davanje informacija o epidemiološkoj situaciji istekao je 25. marta i tek tada su građani saznali prave razmere epidemije. To je pokrenulo lavinu vakcinisanja, a 18 miliona ljudi primilo je ili ponovo primilo vakcinu protiv velikih boginja. Ljudi su živeli u strahu, izbegavali jedni druge, a karantin u kojoj su smešteni oboleli, zaobilazio se u širokom luku.
Sve je službeno okončano 30. aprila iste godine.
Bolest je danas iskorenjena, ali velike boginje i danas su velika pretnja jer spadaju u jedno od moćnijih bioloških oružja.
