МОЖДА НИЈЕ ПРАВИ ТРЕНУТАК, АЛИ... Мало подсећање на култни филм, ВАРИОЛА ВЕРА! (ВИДЕО)
Филм са напознатијом реченицом у историји југословенске кинематографије.
Многи би се у ово време паничења око коронавируса могли присетити култног југословенског и српског филма Горана Марковића из 1982. Наравно, реч је "Вариоли вери", мешавини хорора и филма катастрофе, поджанру који је остао прилично занемарен не само у југословенској већ и кинематографијама у региону.
БАТИНЕ, ПУЦАЧИНА, НОЖЕВИ: Ево ШТА су све доживљавали наши певачи на наступима - ужас!
Иако је и тада дошао с десетогодишњим закашњењем у односу на епидемију великих богиња која је бившу државу погодила 1972., критичан однос према бирократама и кукавицама на власти, чини га актуелним и данас јер болести долазе и одлазе, али неспособност властодржаца у тренуцима кризе очито је неизлечива.
Радња филма прати човека зараженог непознатом болешћу који сплетом околности завршава и умире у болници у којој се одвија највећи део радње. Но, ствари се развијају преспоро и до тренутка када надлежни схвате о чему је реч, зараза се већ проширила, а болест коју су сви сматрали искорењеном из сата у сат узима све више жртава. На крају је болест однела 40 живота, а оболело је 184 човека.
Инспирација из стварности и књижевности
Упркос чињеници да је критика била примарно усмерена на спорост и неспособност бирократије, највише прозваним осећали су се чланови породице медицинског особља страдалог у епидемији који су критику доживели као бацање негативног светла на успомене страдалника јер ликови др Грујића и медицинске сестре Славице (Раде Шербеџија и Владица Милосављевић) приказани су као промискуитетни простаци.
Иако је инспирација за сценарио била права епидемија, тачније, последња епидемија великих богиња у Европи, Марковић је идеју добио пуно раније:
"Још као студент био сам опседнут идејом да екранизујем Камијев роман "Куга". Тај роман је оставио снажан утисак на мене у младости. Касније, током студија, схватио сам да права тема романа није болест, већ морални дискурс између појединца и "мрачне силе". Када сам 1968. доживео улазак совјетских тенкова у Праг, што је уједно значило и потпуни губитак илузија о могућности живота у праведном свету, одлучио сам да снимим филм који би се на неки начин супротставио тој мрачној сили. "Куга" ми је изгледала као најбољи оквир за причу. Али како, из разумљивих разлога, нико није хтео да финансира такав филм, а догодила нам се епидемија Вариоле вере 1972, схватио сам како је боље да се бавим нашом стварношћу, а не некаквом литерарном. "Вариола вера" је апсолутно најтежи пројекат који сам икада снимио. Стално је нешто стајало на путу том филму. Припремао сам га месецима за снимање у једној, а два дана пред почетак су нам дали другу празну болницу, која није била ни налик првој. 'Узми или остави', била је дилема. Убрзо ме је напустио сценограф, а само снимање се одигравало у потпуној оскудици. Радили смо по 14-16 сати дневно. Био сам потпуно исцрпљен, и физички и морално".
Будући да је прошлом систему много тога било обавијено велом тајне, Марковић је своје разговоре с лекарима тајно снимао, а они су му откривали што се заправо догађало.
И баш као што је то био и случај са Камијем чија је Куга алегорија о отпору нацистичком режиму, и Марковићев је филм је у ствари прича о болесном друштву.
Што се стварно догодило?
А што се праве епидемије тиче, све је започело 14. марта 1972. када се у Призрену појавила сумња о повратку опасног и готово заборављеног вируса великих богиња. Та сумња је касније потврђена, а од 175 оболелих, животе је изгубило њих 35. Као што смо већ писали, ово је последња епидемија великих богиња у Европи, а страх од болести Београд је претворио у град панике.
Постоје бројне теорије, али службена верзија јесте да је све започело с Ибрахимом Хотијем с Косова који је вирус донео из Ирака. Прво је заразио својих седморо рођака и четворо људи с којима се сусрео на пијаци, али прави проблеми су почели с Латифом Мумџићем, учитељем из једног села којег је Хоти заразио у аутобусу. Мумџић је заразио још 38 људи, али лекари су његове симптоме испрва приписали алергијској реакцији на лек. Тек после његове смрти, симптоми ове болести појавили су се код његовог брата и утврђена је права дијагноза.
Професор и епидемиолог, др Зоран Радовановић о епидемији је одлучио да напише књигу, а за Политику је изјавио и да је ова епидемија у исто време била и велики успех, али и мрља систему који није на време покренуо мере проглашења епидемије.
Ембарго за давање информација о епидемиолошкој ситуацији истекао је 25. марта и тек тада су грађани сазнали праве размере епидемије. То је покренуло лавину вакцинисања, а 18 милиона људи примило је или поново примило вакцину против великих богиња. Људи су живели у страху, избегавали једни друге, а карантин у којој су смештени оболели, заобилазио се у широком луку.
Све је службено окончано 30. априла исте године.
Болест је данас искорењена, али велике богиње и данас су велика претња јер спадају у једно од моћнијих биолошких оружја.
