Niz tragedija obeležio život Mire Stupice, a njena priča o bratu, našem legendarnom glumcu, tera suze na oči - Tukli su ga profesionalci

Legendarna Mira Stupica, jedna od najvećih domaćih glumica, iza slavne karijere, krila je tešku životnu priču i nesreće koje su se od malena samo nizale. 

Sve što je htela da kaže o sebi stalo je u knjigu "Šaka soli", a ispod te dve reči je smestila: svoje roditelje, detinjstvo i mladost, svog prvog muža i oca svoje ćerke, glumca Mavida Popovića, svog trećeg muža političara Cvijetina Mijatovića, svoje prijatelje, velikane svetske politike poput Josipa Broza, Indire Gandi ili Moamara el Gadafija, velikane uma poput Žan Pol Sartra, Ive Andrića i Miroslava Krleže. 

Pisala je i o svojoj ćerki Mini i unuci, o svom mlađem bratu, glumcu Bori Todoroviću, svojim prijateljima i kolegama, o svojih stotinu uloga... Ali, najljubavnije i najnežnije je pisala o svom drugom mužu, arhitekti i reditelju Bojanu Stupici.

Nakon što je prerano izgubila supruga, umrli su joj jedno za drugim zet i kćer jedinica, a potom i brat Bora Todorović. 

Kada više nije mogla da živi sama, otišla je u dom za stare i tu je okončala život okružena nekim ličnim stvarima i fotografijama dragih ljudi. 

Siročići iz Aranđelovca usred Pariza

Bila je brižna starija sestra legendarnog Borivoja Bore Todorovića kome je zdušno pomagala na početku njegove karijere. 

Kasnije je on krenuo sam svojim putem, a nju su često pitali kakvo osećanje ima kada je sa Borom zajedno na sceni. 

A ona je ilustrovala to jednom situacijom: Samo jedanput sam se, baš zbog toga zajedničkog prisustva na sceni, za sekundu-dve zbunila. 

- Gostovali smo sa Ateljeom 212 u Parizu sa Pirandelovim Divovima sa planine. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom novom pozorišnom prostoru Espas Karden odigramo tu lepu predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao: Otkud Bora i ja, siročići iz Aranđelovca, usred Pariza, na pozorišnoj sceni, slušamo aplauze?! Slika te dve tako različite životne situacije me je za trenutak izbacila iz scenske ravnoteže. Ali, samo za tren, i neprimetno za ostale...

Inventivan Bora

U svojoj knjizi "Šaka soli" ovako je opisala surove uslove života nakon rata i bratovljevu snalažljivost, još dok je bio malo dete:

- Mamu su otpustili. Kuća je bila rastresena od bombardovanja, kroz rupe na regastovima ulazili su hladnoća i sneg. Nema hrane, nema drva. Uveče kad ležemo, mi se oblačimo: kapute, šalove, čarape, pa čak i rukavice. A nas troje se u našoj muci čak i zasmejavamo. Bora traži da onako u mraku igramo slovo na slovo, i to samo o hrani. Naše žlezde bi proradile i dugo nas je u noć mučila glad. Bori je bila jedanaesta, a meni sedamnaesta kad je on odlučio da bude glava porodice. Sklepao je neku dasku sa točkićima i uputio se na Železničku stanicu Beograd da bude nosač i da nas svojim radom hrani. Profesionalci su ga, bez ikakve sentimentalnosti, onako malog pretukli i odveli u kvart. Tamo ga je slučajno našao naš komšija Mile, tramvajdžija, i dovukao, onako umuzganog i išamaranog. Bora je uopšte postao inventivan. Krao je ugalj sa stanice , kao i gume iz nekog nemačkog magacina, pa pravio đonove i prodavao. Krao je gde je i šta je stigao i, ne jednom, imao glavu u torbi. Jednom ga Nemci uhvate s društvom u krađi konjskih sedala iz magacina na Tašmajdanu, poređaju ih uza zid, repetiraju šmajsere i na komandu "pali" dobro svakog čizmom opale po guzici - napisala je Mira Stupica u svojoj knjizi sećanja "Šaka soli".