Низ трагедија обележио живот Мире Ступице, а њена прича о брату, нашем легендарном глумцу, тера сузе на очи - Тукли су га професионалци

Легендарна Мира Ступица, једна од највећих домаћих глумица, иза славне каријере, крила је тешку животну причу и несреће које су се од малена само низале. 

Све што је хтела да каже о себи стало је у књигу "Шака соли", а испод те две речи је сместила: своје родитеље, детињство и младост, свог првог мужа и оца своје ћерке, глумца Мавида Поповића, свог трећег мужа политичара Цвијетина Мијатовића, своје пријатеље, великане светске политике попут Јосипа Броза, Индире Ганди или Моамара ел Гадафија, великане ума попут Жан Пол Сартра, Иве Андрића и Мирослава Крлеже. 

Писала је и о својој ћерки Мини и унуци, о свом млађем брату, глумцу Бори Тодоровићу, својим пријатељима и колегама, о својих стотину улога... Али, најљубавније и најнежније је писала о свом другом мужу, архитекти и редитељу Бојану Ступици.

Након што је прерано изгубила супруга, умрли су јој једно за другим зет и кћер јединица, а потом и брат Бора Тодоровић. 

Када више није могла да живи сама, отишла је у дом за старе и ту је окончала живот окружена неким личним стварима и фотографијама драгих људи. 

Сирочићи из Аранђеловца усред Париза

Била је брижна старија сестра легендарног Боривоја Боре Тодоровића коме је здушно помагала на почетку његове каријере. 

Касније је он кренуо сам својим путем, а њу су често питали какво осећање има када је са Бором заједно на сцени. 

А она је илустровала то једном ситуацијом: Само једанпут сам се, баш због тога заједничког присуства на сцени, за секунду-две збунила. 

- Гостовали смо са Атељеом 212 у Паризу са Пиранделовим Дивовима са планине. Позвао нас је велики модни креатор Пјер Карден да у његовом новом позоришном простору Еспас Карден одиграмо ту лепу представу. У једном тренутку, док смо Бора и ја на сцени били у дијалогу, блеснула ми је мисао: Откуд Бора и ја, сирочићи из Аранђеловца, усред Париза, на позоришној сцени, слушамо аплаузе?! Слика те две тако различите животне ситуације ме је за тренутак избацила из сценске равнотеже. Али, само за трен, и неприметно за остале...

Инвентиван Бора

У својој књизи "Шака соли" овако је описала сурове услове живота након рата и братовљеву сналажљивост, још док је био мало дете:

- Маму су отпустили. Кућа је била растресена од бомбардовања, кроз рупе на регастовима улазили су хладноћа и снег. Нема хране, нема дрва. Увече кад лежемо, ми се облачимо: капуте, шалове, чарапе, па чак и рукавице. А нас троје се у нашој муци чак и засмејавамо. Бора тражи да онако у мраку играмо слово на слово, и то само о храни. Наше жлезде би прорадиле и дуго нас је у ноћ мучила глад. Бори је била једанаеста, а мени седамнаеста кад је он одлучио да буде глава породице. Склепао је неку даску са точкићима и упутио се на Железничку станицу Београд да буде носач и да нас својим радом храни. Професионалци су га, без икакве сентименталности, онако малог претукли и одвели у кварт. Тамо га је случајно нашао наш комшија Миле, трамвајџија, и довукао, онако умузганог и ишамараног. Бора је уопште постао инвентиван. Крао је угаљ са станице , као и гуме из неког немачког магацина, па правио ђонове и продавао. Крао је где је и шта је стигао и, не једном, имао главу у торби. Једном га Немци ухвате с друштвом у крађи коњских седала из магацина на Ташмајдану, поређају их уза зид, репетирају шмајсере и на команду "пали" добро сваког чизмом опале по гузици - написала је Мира Ступица у својој књизи сећања "Шака соли".