PESNICI DISKUTUJU Poezija na Fejsbuku: Degradacija i obezvređivanje umetnika i stihova ili prirodna evolucija?

Od svih književnih rodova, na današnjoj književnoj sceni nesumnjivo je najteže objaviti knjigu poezije, ukoliko se onaj ko je piše ne opredeli da to učini u sopstvenoj režiji, to jest da sam finansira štampanje i opremu svog ostvarenja. Izdavači izbegavaju pesničke zbirke kao najmanje komercijalnu vrstu štiva, za kojom vlada najmanje interesovanje čitalaca, a primat suvereno drže romani, koji su daleko traženiji i od zbirki priča.

Ovo je samo jedan od razloga što veliki broj pesnika pribegava objavljivanju svoje poezije na društvenim mrežama, među kojima je najpopularniji Fejsbuk. Među njima ima i onih koji iza sebe već imaju objavljene pesničke knjige, ali i onih kojima je prisustvo u prostranstvu virtuelne mreže i dalje jedini način da dođu do publike. U razgovoru za portal "Srbija Danas", pesnici koji su već godinama članovi više Fejsbuk grupa na kojima se šeruje, čita, lajkuje, kritikuje i hvali poezija, diskutuju o tome da li je Fejsbuk pesništvo (odnosno pesništvo na Fejsbuku) nužno zlo ili prirodan tok stvari u kojem nema ničega lošeg i otkrivaju šta za njih znači učešće u ovom dinamičnom okruženju...

DO SADA SKRIVANE! Pronađene beleške Ane Frank o SEKSU, prostituciji i LEZBIJSKIM fantazijama!

Promocija i povezivanje

Vladimir Vuković, autor poetskih zbirki „Staklena raskršća“ (2012) i „Pisma iz nestajanja“ (2014) smatra da je dobro objavljivati stihove na digitalnim platformama jer to obezbeđuje pristup širem auditorijumu.

- Mislim da pesma ne gubi ništa time što nije objavljena na papiru. Pesma nije papir. Pesma je misao, emocija, reč, i sve ono što je povezano sa reči… slika, zvuk, melodija. Papir je samo vrsta medijuma, a ekran takođe. To je jednostavno budućnost, od toga ne možemo da pobegnemo. Na kraju krajeva, ljudi ne pamte papir, ljudi pamte pesmu.

Sa ovakvim gledištem saglasna je i pesnikinja, spisateljica i autorka romana „Žene pod mojim krovom“ (2016) i „Franc K. i ja“ (2017), Jelena Gavrilović (na Fejsbuku poznata i kao Margarita Nikolajevna), koja ističe da je objavljivanje na Fejsbuku prirodna evolucija.

- Insistiranje na papiru bi bilo kao insistiranje da je jedino klinasto pismo pravo i merodavno. Želja svakog pesnika jeste da pesma dođe do što većeg broja ljudi i da bude čitana. U startu, kada doživiš tu mogućnost da ono što pišeš bude viđeno, lajkovano, komentarisano, doživljavaš ushićenje – kaže Gavrilovićeva i dodaje da je ona jedna od onih koji su upravo preko Fejsbuka došli do izdavača.

Pesnikinja Julijana Balaban ističe da društvene mreže povezuju ljude sličnih interesovanja.

- Istina je da Fejsbuk nema miris knjige, koji ja volim. Ja sam dugo bila skeptična prema društvenim mrežama, i dugo nisam ni imala nalog. Na kraju sam se odvažila da objavim svoju poeziju na Fejsbuku i povezala sam se sa mnogim ljudima koji se bave pisanjem.

Nedostatak sistema vrednosti

Ipak, lakoća objavljivanja stihova na internetu ima i veoma ozbiljne nuspojave, napominje pesnik Zoran Radosavljević, autor zbirki „Rođendan za mrtve“ (2001) i „Volim i ja vas“ (1997). Prema njegovim rečima, problem u Fejsbuk pesništvu jeste nepostojanje pravih estetskih kriterijuma na osnovu kojih bi se utvrdilo da li je nešto prava, kvalitetna poezija ili nije. Da stvar bude još gora, ovaj problem nije prisutan samo na Fejsbuku, već i na celokupnoj književnoj sceni, podseća Radosavljević.

- Ja neprekidno ponavljam: Šta je sa sistemom vrednosti? Da li mi uopšte imamo Ministarstvo kulture koje mari za pesništvo Srbije? Ministarstvo se ne brine o egzistenciji poezije u 21. veku. Nemamo mehanizme koji će da obraćaju pažnju na to šta je zaista kvalitetna, istinska poezija, a šta nije, i kako se lažna poezija eliminiše iz nacionalnog pesničkog organizma. Svi su gotovo patološki ubeđeni da su pesnici, svi koji pišu poeziju, a ukoliko bi se zaista dobro pročešljalo onda bi od pesnika ostala šaka jada – ističe Radosavljević, i objašnjava da je za njega Fejsbuk bio neizbežno polje za afirmaciju onoga što stvara, ali i da je jedan od najsurovijih kritičara poezije na koju nailazi na ovoj društvenoj mreži i da su zbog njegove neretko surove kritike mnogi odlučili da odustanu od pisanja.

Do filtriranja kvalitetne poezije, ipak, može da dođe samo vremenom, smatra Jelena Gavrilović, ističući da ima pesnika koji veruju da i samo objavljivanje na Fejsbuku obezvređuje stihove, i koji su protiv takve prakse.

- Međutim, to protivljenje je, po meni, unapred izgubljena bitka. Takođe je problem što stručni književni časopisi, „Gradina“, „Književne novine“, „Gradac“, „Koraci“, koje uređuju ozbiljni arbitri i autoriteti na ovom polju, nisu dovoljno čitani, i što se posle objavljivanja u njima često ne dobije nikakva povratna informacija – objašnjava Gavrilovićeva.

Naši sagovornici Fejsbuku pristupaju kao umetnici koji žele da ponude svoje delo čitaocima, ali takođe i kao ljubitelji poezije, koji na mreži tragaju za čitalačkim užicima. Prema njihovim rečima, to je moguće pronaći, jer na mreži „ima ljudi koji itekako znaju da pišu“, ali su složni u oceni da ih svega desetak posto poezije na društvenim mrežama zaista zadovolji kvalitetom.