ПЕСНИЦИ ДИСКУТУЈУ Поезија на Фејсбуку: Деградација и обезвређивање уметника и стихова или природна еволуција?

Од свих књижевних родова, на данашњој књижевној сцени несумњиво је најтеже објавити књигу поезије, уколико се онај ко је пише не определи да то учини у сопственој режији, то јест да сам финансира штампање и опрему свог остварења. Издавачи избегавају песничке збирке као најмање комерцијалну врсту штива, за којом влада најмање интересовање читалаца, а примат суверено држе романи, који су далеко траженији и од збирки прича.

Ово је само један од разлога што велики број песника прибегава објављивању своје поезије на друштвеним мрежама, међу којима је најпопуларнији Фејсбук. Међу њима има и оних који иза себе већ имају објављене песничке књиге, али и оних којима је присуство у пространству виртуелне мреже и даље једини начин да дођу до публике. У разговору за портал "Србија Данас", песници који су већ годинама чланови више Фејсбук група на којима се шерује, чита, лајкује, критикује и хвали поезија, дискутују о томе да ли је Фејсбук песништво (односно песништво на Фејсбуку) нужно зло или природан ток ствари у којем нема ничега лошег и откривају шта за њих значи учешће у овом динамичном окружењу...

ДО САДА СКРИВАНЕ! Пронађене белешке Ане Франк о СЕКСУ, проституцији и ЛЕЗБИЈСКИМ фантазијама!

Промоција и повезивање

Владимир Вуковић, аутор поетских збирки „Стаклена раскршћа“ (2012) и „Писма из нестајања“ (2014) сматра да је добро објављивати стихове на дигиталним платформама јер то обезбеђује приступ ширем аудиторијуму.

- Мислим да песма не губи ништа тиме што није објављена на папиру. Песма није папир. Песма је мисао, емоција, реч, и све оно што је повезано са речи… слика, звук, мелодија. Папир је само врста медијума, а екран такође. То је једноставно будућност, од тога не можемо да побегнемо. На крају крајева, људи не памте папир, људи памте песму.

Са оваквим гледиштем сагласна је и песникиња, списатељица и ауторка романа „Жене под мојим кровом“ (2016) и „Франц К. и ја“ (2017), Јелена Гавриловић (на Фејсбуку позната и као Маргарита Николајевна), која истиче да је објављивање на Фејсбуку природна еволуција.

- Инсистирање на папиру би било као инсистирање да је једино клинасто писмо право и меродавно. Жеља сваког песника јесте да песма дође до што већег броја људи и да буде читана. У старту, када доживиш ту могућност да оно што пишеш буде виђено, лајковано, коментарисано, доживљаваш усхићење – каже Гавриловићева и додаје да је она једна од оних који су управо преко Фејсбука дошли до издавача.

Песникиња Јулијана Балабан истиче да друштвене мреже повезују људе сличних интересовања.

- Истина је да Фејсбук нема мирис књиге, који ја волим. Ја сам дуго била скептична према друштвеним мрежама, и дуго нисам ни имала налог. На крају сам се одважила да објавим своју поезију на Фејсбуку и повезала сам се са многим људима који се баве писањем.

Недостатак система вредности

Ипак, лакоћа објављивања стихова на интернету има и веома озбиљне нуспојаве, напомиње песник Зоран Радосављевић, аутор збирки „Рођендан за мртве“ (2001) и „Волим и ја вас“ (1997). Према његовим речима, проблем у Фејсбук песништву јесте непостојање правих естетских критеријума на основу којих би се утврдило да ли је нешто права, квалитетна поезија или није. Да ствар буде још гора, овај проблем није присутан само на Фејсбуку, већ и на целокупној књижевној сцени, подсећа Радосављевић.

- Ја непрекидно понављам: Шта је са системом вредности? Да ли ми уопште имамо Министарство културе које мари за песништво Србије? Министарство се не брине о егзистенцији поезије у 21. веку. Немамо механизме који ће да обраћају пажњу на то шта је заиста квалитетна, истинска поезија, а шта није, и како се лажна поезија елиминише из националног песничког организма. Сви су готово патолошки убеђени да су песници, сви који пишу поезију, а уколико би се заиста добро прочешљало онда би од песника остала шака јада – истиче Радосављевић, и објашњава да је за њега Фејсбук био неизбежно поље за афирмацију онога што ствара, али и да је један од најсуровијих критичара поезије на коју наилази на овој друштвеној мрежи и да су због његове неретко сурове критике многи одлучили да одустану од писања.

До филтрирања квалитетне поезије, ипак, може да дође само временом, сматра Јелена Гавриловић, истичући да има песника који верују да и само објављивање на Фејсбуку обезвређује стихове, и који су против такве праксе.

- Међутим, то противљење је, по мени, унапред изгубљена битка. Такође је проблем што стручни књижевни часописи, „Градина“, „Књижевне новине“, „Градац“, „Кораци“, које уређују озбиљни арбитри и ауторитети на овом пољу, нису довољно читани, и што се после објављивања у њима често не добије никаква повратна информација – објашњава Гавриловићева.

Наши саговорници Фејсбуку приступају као уметници који желе да понуде своје дело читаоцима, али такође и као љубитељи поезије, који на мрежи трагају за читалачким ужицима. Према њиховим речима, то је могуће пронаћи, јер на мрежи „има људи који итекако знају да пишу“, али су сложни у оцени да их свега десетак посто поезије на друштвеним мрежама заиста задовољи квалитетом.