ŽELJKO VASIĆ: Ljudi svašta rade zarad uspeha, ja ne trčim tu trku (FOTO, VIDEO)

Željko Vasić se rado odazvao pozivu redakcije portala Srbija Danas da bude naš gost na Sajmu medija u sklopu nedavno održanog Sajma knjiga. Sa popularnim pevačem uvek je ugodno proćaskati, jer spada u ličnosti koje - uvek imaju šta pametno i zanimljivo da kažu. 

IVAN LAKIĆEVIĆ, FUDBALER KOJI JE DRUGAČIJI: Obožavam Šekspira, potrebno je da se obrazujemo ceo život!

- Svi mi ponekad imamo taj stav koji je ili iznuđen, ili se jednostavno desi. Ovo je ljubavna pesma. Potrebno je vreme da se srce oporavi od prevare, ali, dok se ne oporavi, stav je "no pasaran". Pesma je o tom stanju koje se desi kad se čovek razočara. 

- Da. Nisam, doduše, siguran da li će to biti standardna forma albuma. Kad to kažem, mislim na CD izdanje. Planiram da na svaka dva, tri meseca polako otkrivam album, i taj novi zvuk koji je malo više retro. Barem ja imam takav doživljaj, takva mi je atmosfera u novim pesmama. Opet je, donekle, moderan aranžman, sa mojom estetikom. 

- Drugačiji će, ipak, biti od tog izdanja. Album "Nema dalje" predstavlja presek muzike kod nas. 

- Imam dosta takvih pesama. Ja sam kao klinac bio, kako da kažem...

- Da. I danas sam takav. Gdegod je gužva, mene tu - nema. Držim se toga da ono čega je malo, vredi mnogo, a ono čega je mnogo, vredi malo. To je neka moja poslovna filozofija. 

- Za sada ne, ali može da se desi. Kod mene se sve događa spontano. Ti dueti nisu bili planirani, ali su se sami od sebe nametnuli. Sve se dešavalo u "pet do dvanaest". Kad napravim pesmu, pre nego što je finalizujem, sagledavam da li mi tu nešto nedostaje i šta je to što bi je oplemenilo. 

- Meni je najdraži, u svakom smislu, pre svega zato što je pesma toliko lepa. Ne volim mnogo da hvalim svoju muziku, ali mislim da je to jedna zaista kvalitetna kompozicija, kao i poruka. Platonska ljubav...

- Imam jednu, ali je još nisam završio. Neće to biti klasičan rok. I rok muzika doživljava preporod, u svakom smislu. Oblači novo odelo u svetu, a kod nas se još uvek rokeri nisu trgli. Jedini koji prati trendove je Đule Van Gog. Ima sina koji mu plasira šta je novo. Znam to, otkrio mi je (smeh). Uvek su sveži, sa ogromnom energijom pristupaju tome, zato su jako uspešni. U bilo kojoj muzici, bez velikog napora i bez posvećenosti nema uspeha. 

- Trebalo je već da odem, ali zbog nekih birokratskih problema se to odužilo. Nastupaću u Čikagu, Njujorku, Vašingtonu i Majamiju. Čikago će biti dva puta. 

- Da, da. Ne volim da letim. Ono što mogu psihički da podnesem je let do dva sata. Ne znam šta mi se dešava, još uvek nisam definisao taj strah. Naučio sam da ga savladavam, to neko ko putuje sa mnom ne može da primeti. Nemam histerične napade, nego samo uznemirenost koja traje. Nikad nisam tako dogo leteo, ne znam kako će to izaći na kraju. Moraću da se uspavam, da popijem neku tabletu, lepo se probudim kad sletimo i to je to. Zbog te velike relacije odlažem turneju po Australiji, evo, već treća godina. To je 19 sati, DEVETNAEST SATI letenja. To mi je, iz ove perspektive, jako mnogo. Pada teško i kolegama koje se ne plaše letenja. 

- Nisam. Ja sam sa sobom razgovaram. Nema tu mnogo mudrolije. Ti kad uzletiš, to ti je što ti je, ali, eto, možda i od tog zatvorenog prostora... Nemam pojma. 

- Meni je, generalno, već duže vremena to sve lepo izdaleka, a daleko od lepog. To je definicija muzičke industrije u Srbiji, nažalost. Svi tražimo nešto instant. Nije to, međutim, samo u muzici. Instant uspeh, instant rešenje svih problema... To nije dobro. Ovi klinci bi želeli sve, sad i odmah. Ne razumeju ljudi da je normalno da nešto radiš na duže staze. Sve što se desi tako brzo je nenormalno i vanredno, a kod nas se traži da to bude normalno i standardno. Zato su ljudi spremni da svašta rade zarad uspeha, i onda se ta bolest širi kolektivno. Ja ne trčim tu trku, već svoju stazu koja je takva kakva jeste. Nekom se dopada, nekom ne. Nikad se nisam trudio da se dopadnem svima, pošto je to meni nenormalno. "No pasaran" su mi ljudi koji se udvaraju svima i koji su slažu sa svim, bez stava. Volim, kad sednem sa nekim, da mi se suprotstavi. Ja kažem da je ova voda najbolja, a on mi kaže: Ne, nije, a znaš zašto nije? Zato što nije dovoljno bogata ovim, onim... Za opštu dobrobit je važno da postoji komunikacija. 

- Sjajni. Bili su "The Cult", "Nazareth", prve večeri "Riblja čorba" i Bajaga... Bora ima neverovatnu energiju, iako je toliko puta nastupao na "Gitarijadi". Stopio se sa njom. Neki su bili u fazonu "pa, bio je i prošle godine", onda se pojavi opet i dođe 12.000 ljudi. Uvek privlači pažnju. Ove godine smo spojili njega i Bajagu, prvi put u Srbiji se to desilo. Obojica su imali sjajne koncerte, svako na svoj način. To su dva različita muzička senzibiliteta. Znaš kako, kad sam ja bio klinac u školi, bilo je da barabe slušaju Čorbu, a oni fini Bajagu (smeh). 

- I dalje sam siguran da je to najbolji mogući termin. Ima mnogo festivala u Srbiji, promenile su se stvari. Kad sam ja bio klinac i kad je Gitarijada bila krajem avgusta - svi znaju: tri dana Gitarijada, četvrti se ide u školu, ali to danas nije moguće. Imamo pregršt festivala koji prate što rok scenu, što elektro, i onda taj termin nije moguć. Čak sam imao parolu koju sam želeo da proturim da festivalska sezona u Srbiji počinje sa Gitarijadom. To je najstariji rok festival u Evropi, ako ne i u svetu, ne znam podatke. Više od pedeset godina, to je impozantno. Mislim da zaslužuje veliku pažnju, kao i pomoć od strane države. Gitarijada je državni, a ne privatni festival kao Egzit i kao neki drugi kojima se mnogo pomaže. Nadam se da ćemo za 2018. imati mnogo veću pomoć države nego ranijih godina. Imamo pregovore sa stvarno velikim imenima, ali sve zavisi koliko se bude izdvojilo para. 

- Svaki put neki kažu "E, a moglo je da bude bolje" i da se dovede ne znam koji bend. Može, ali on košta milion evra. Mi u Zaječaru raspolažemo smešnim budžetom. Ja sam na ličnu inicijativu i poznanstva ove godine obezbedio mnoge stvari besplatno. Uvek sam nailazio sa druge strane na pozitivu. To nam stvarno mnogo znači, jer nemamo novca. 

- Svako leto, svaki slobodan trenutak iskoristim da pročitam neku knjigu. Volim domaće autore. Vuka Draškovića jako volim kao pisca, nisam fan njegovog političkog delovanja. Pročitao sam njegovu knjigu "Ko je ubio Katarinu". Dopada mi se kako se izražava. Skoro sam čitao i Basaru, "Andrićeva lestvica užasa". Sjajna knjiga. Mangupski piše, drugačije, to mi se dopada. Žena mi je, ne mogu da kažem "uvalila", ali ona voli da mi daje strane pisce, i nikad ne omaši. Poslednje što sam pročitao je "Sramota" nobelovca Džona Kucija. Sjajna je, nisam se pokajao, kao ni kad mi je dala Hoseinijevog "Lovca na zmajeve". Vrhunka knjiga. Volim i Paola Koelja, Kapora... Nekoliko puta sam pročitao "Zelenu čoju Montenegra". Čitao sam i Vanju Bulića, "Miroslavljevo jevanđelje", podseća me na "Da Vinčijev kod". Jako zanimljivo, mogao bi i film da se snimi. Vanja mi je super, vrlo šarmantan i zanimljiv čovek. Jako je pametan, volim što piše. On ume to da, nekako, sklopi. Čitao sam i Vidojkovića, pa onda Andrija Terzić! On piše jezikom naše generacije, što je jako važno. Glasnogovornik je naše omladine. Uporan je. Dokazao je da se radom i trudom može postići veliki uspeh. Postao je jedna od najprodavanijih naših pisaca.