ЖЕЉКО ВАСИЋ: Људи свашта раде зарад успеха, ја не трчим ту трку (ФОТО, ВИДЕО)

Жељко Васић се радо одазвао позиву редакције портала Србија Данас да буде наш гост на Сајму медија у склопу недавно одржаног Сајма књига. Са популарним певачем увек је угодно проћаскати, јер спада у личности које - увек имају шта паметно и занимљиво да кажу. 

ИВАН ЛАКИЋЕВИЋ, ФУДБАЛЕР КОЈИ ЈЕ ДРУГАЧИЈИ: Обожавам Шекспира, потребно је да се образујемо цео живот!

- Сви ми понекад имамо тај став који је или изнуђен, или се једноставно деси. Ово је љубавна песма. Потребно је време да се срце опорави од преваре, али, док се не опорави, став је "но пасаран". Песма је о том стању које се деси кад се човек разочара. 

- Да. Нисам, додуше, сигуран да ли ће то бити стандардна форма албума. Кад то кажем, мислим на ЦД издање. Планирам да на свака два, три месеца полако откривам албум, и тај нови звук који је мало више ретро. Барем ја имам такав доживљај, таква ми је атмосфера у новим песмама. Опет је, донекле, модеран аранжман, са мојом естетиком. 

- Другачији ће, ипак, бити од тог издања. Албум "Нема даље" представља пресек музике код нас. 

- Имам доста таквих песама. Ја сам као клинац био, како да кажем...

- Да. И данас сам такав. Гдегод је гужва, мене ту - нема. Држим се тога да оно чега је мало, вреди много, а оно чега је много, вреди мало. То је нека моја пословна филозофија. 

- За сада не, али може да се деси. Код мене се све догађа спонтано. Ти дуети нису били планирани, али су се сами од себе наметнули. Све се дешавало у "пет до дванаест". Кад направим песму, пре него што је финализујем, сагледавам да ли ми ту нешто недостаје и шта је то што би је оплеменило. 

- Мени је најдражи, у сваком смислу, пре свега зато што је песма толико лепа. Не волим много да хвалим своју музику, али мислим да је то једна заиста квалитетна композиција, као и порука. Платонска љубав...

- Имам једну, али је још нисам завршио. Неће то бити класичан рок. И рок музика доживљава препород, у сваком смислу. Облачи ново одело у свету, а код нас се још увек рокери нису тргли. Једини који прати трендове је Ђуле Ван Гог. Има сина који му пласира шта је ново. Знам то, открио ми је (смех). Увек су свежи, са огромном енергијом приступају томе, зато су јако успешни. У било којој музици, без великог напора и без посвећености нема успеха. 

- Требало је већ да одем, али због неких бирократских проблема се то одужило. Наступаћу у Чикагу, Њујорку, Вашингтону и Мајамију. Чикаго ће бити два пута. 

- Да, да. Не волим да летим. Оно што могу психички да поднесем је лет до два сата. Не знам шта ми се дешава, још увек нисам дефинисао тај страх. Научио сам да га савладавам, то неко ко путује са мном не може да примети. Немам хистеричне нападе, него само узнемиреност која траје. Никад нисам тако дого летео, не знам како ће то изаћи на крају. Мораћу да се успавам, да попијем неку таблету, лепо се пробудим кад слетимо и то је то. Због те велике релације одлажем турнеју по Аустралији, ево, већ трећа година. То је 19 сати, ДЕВЕТНАЕСТ САТИ летења. То ми је, из ове перспективе, јако много. Пада тешко и колегама које се не плаше летења. 

- Нисам. Ја сам са собом разговарам. Нема ту много мудролије. Ти кад узлетиш, то ти је што ти је, али, ето, можда и од тог затвореног простора... Немам појма. 

- Мени је, генерално, већ дуже времена то све лепо издалека, а далеко од лепог. То је дефиниција музичке индустрије у Србији, нажалост. Сви тражимо нешто инстант. Није то, међутим, само у музици. Инстант успех, инстант решење свих проблема... То није добро. Ови клинци би желели све, сад и одмах. Не разумеју људи да је нормално да нешто радиш на дуже стазе. Све што се деси тако брзо је ненормално и ванредно, а код нас се тражи да то буде нормално и стандардно. Зато су људи спремни да свашта раде зарад успеха, и онда се та болест шири колективно. Ја не трчим ту трку, већ своју стазу која је таква каква јесте. Неком се допада, неком не. Никад се нисам трудио да се допаднем свима, пошто је то мени ненормално. "Но пасаран" су ми људи који се удварају свима и који су слажу са свим, без става. Волим, кад седнем са неким, да ми се супротстави. Ја кажем да је ова вода најбоља, а он ми каже: Не, није, а знаш зашто није? Зато што није довољно богата овим, оним... За општу добробит је важно да постоји комуникација. 

- Сјајни. Били су "The Цулт", "Nazareth", прве вечери "Рибља чорба" и Бајага... Бора има невероватну енергију, иако је толико пута наступао на "Гитаријади". Стопио се са њом. Неки су били у фазону "па, био је и прошле године", онда се појави опет и дође 12.000 људи. Увек привлачи пажњу. Ове године смо спојили њега и Бајагу, први пут у Србији се то десило. Обојица су имали сјајне концерте, свако на свој начин. То су два различита музичка сензибилитета. Знаш како, кад сам ја био клинац у школи, било је да барабе слушају Чорбу, а они фини Бајагу (смех). 

- И даље сам сигуран да је то најбољи могући термин. Има много фестивала у Србији, промениле су се ствари. Кад сам ја био клинац и кад је Гитаријада била крајем августа - сви знају: три дана Гитаријада, четврти се иде у школу, али то данас није могуће. Имамо прегршт фестивала који прате што рок сцену, што електро, и онда тај термин није могућ. Чак сам имао паролу коју сам желео да протурим да фестивалска сезона у Србији почиње са Гитаријадом. То је најстарији рок фестивал у Европи, ако не и у свету, не знам податке. Више од педесет година, то је импозантно. Мислим да заслужује велику пажњу, као и помоћ од стране државе. Гитаријада је државни, а не приватни фестивал као Егзит и као неки други којима се много помаже. Надам се да ћемо за 2018. имати много већу помоћ државе него ранијих година. Имамо преговоре са стварно великим именима, али све зависи колико се буде издвојило пара. 

- Сваки пут неки кажу "Е, а могло је да буде боље" и да се доведе не знам који бенд. Може, али он кошта милион евра. Ми у Зајечару располажемо смешним буџетом. Ја сам на личну иницијативу и познанства ове године обезбедио многе ствари бесплатно. Увек сам наилазио са друге стране на позитиву. То нам стварно много значи, јер немамо новца. 

- Свако лето, сваки слободан тренутак искористим да прочитам неку књигу. Волим домаће ауторе. Вука Драшковића јако волим као писца, нисам фан његовог политичког деловања. Прочитао сам његову књигу "Ко је убио Катарину". Допада ми се како се изражава. Скоро сам читао и Басару, "Андрићева лествица ужаса". Сјајна књига. Мангупски пише, другачије, то ми се допада. Жена ми је, не могу да кажем "увалила", али она воли да ми даје стране писце, и никад не омаши. Последње што сам прочитао је "Срамота" нобеловца Џона Куција. Сјајна је, нисам се покајао, као ни кад ми је дала Хосеинијевог "Ловца на змајеве". Врхунка књига. Волим и Паола Коеља, Капора... Неколико пута сам прочитао "Зелену чоју Монтенегра". Читао сам и Вању Булића, "Мирослављево јеванђеље", подсећа ме на "Да Винчијев код". Јако занимљиво, могао би и филм да се сними. Вања ми је супер, врло шармантан и занимљив човек. Јако је паметан, волим што пише. Он уме то да, некако, склопи. Читао сам и Видојковића, па онда Андрија Терзић! Он пише језиком наше генерације, што је јако важно. Гласноговорник је наше омладине. Упоран је. Доказао је да се радом и трудом може постићи велики успех. Постао је једна од најпродаванијих наших писаца.