Sreo sam DRAGANA TORBICU iz stvarnog života, a njegova priča o SAŠI POPOVIĆU slomiće vam srce (VIDEO)

 Stvarnost je često živopisna kao TV serija, ili je bolje reći da su vrhunske serije, poput "Državnog posla" živopisne kao stvarnost. Kako god, voziti se u raspalom automobilu Dragana Torbice, Bosanca iz Novoga Sada, tokom kojeg pretresa zvezde srpske estrade, pa još i objasni neveselu suštinu svog života pričajući o Saletu Popoviću, gospodaru "Granda" - iskustvo je slično prelasku neku drugu dimenziju...

Morao sam te večeri poslom do Stare Pazove, te sam čekao Lastin autobus, kod pošte u Zemunu, kada mi je prišao. „Momčino, treba l’ prevoz, do Novog Sada, po ceni karte?“ Sredovečan čovek, tamnoput, brada od tri-četiri dana, pomalo tužan pogled – onako, načelno žaobitan, zbog života kao takvog. Bosanski naglasak se raspoznaje posle dve-tri izgovorene reči – i zarez mu je prepoznatljiv!

Odmah skontam da je to divlji linijski taksista, da tako kažemo, kad već nema zvaničnog izraza za ovakve delatnike. Objasnih da idem samo do Pazove, ali se brzo pogodismo. „Ma, nemaš problema, care! Za tebe sto pedeset! Čekaj samo da nađem još nekog, d’ imam račun da vozim... Nešto slabo ima ljudi, nek’ ide u pm...“

Još neko vreme je nervozno cupkao po stanici, od putnika do putnika, i zapitkivao, dok nije pronašao još jednu „žrtvu“. Bio je to muškarac njegovih godina, sa naočarima, bledunjav i ćelav. Vozač nas je odveo iza ćoška, do prašnjave „jugo floride“ u stanju polu-raspada. Ukrcali smo se i krenuli, uz neobavezno ćaskanje. Njih dvojica bili su iz Novog Sada, te su objasnili jedan drugom u kojem ko delu grada živi.

„Pa, id’ u vraga, ti si u mom starom kraju!“, rekao je vozač. „A je l’ tvoj stan? Jeste? Ih, to je pos’o, kad imaš svoj stan, a ne k’o ja što se zlopatim, celog veka u tuđem.“

Tada mi je sinulo! Pa, bokca mu - mene vozi Dragan Torbica, ali ne iz najbolje humorističke serije koja se trenutno može gledati na domaćoj televiziji – nego iz stvarnog života. Polu-vedri, polu-melanholični, prostodušni Bosanac, stacioniran u Novom Sadu, a nema ni svoj stan – nije, doduše, rekao da l' živi u tastovom. Štaviše, odmah sam se setio i epizode broj 252 „Državnog posla“, pod nazivom „Linijski taksi“, u kojoj Drago baš opisuje Čvarkovu i Boškiću kako je nekoliko ljudi pokupio svojom "ladom" sa autobuskih stanica, te ih odbacio do željene lokacije, za simboličnu nadoknadu...

Smeškao sam se, kako njegovim opaskama, tako i podudarnostima, ali na tome se nije završilo. Kako su kilometri odmicali, Torbica je – zvaćemo ga, u nastavku teksta, baš tako, kako i priliči – dakle, Torbica je bivao sve pričljiviji i raspoloženiji, a ćaskanje se pretvorilo u monolog. Ne treba valjda ni napominjati da nijednog trena nije iskočio iz okvira lika, a nekako je počeo da naklapa o nadmetanju pevača u „Zvezdama Granda“.

- Ma, kakvi! Koja Karleuša da ocenjuje kako neko pjeva!? Pa, to nema pojma, bajo moj! Šta je ona otpjevala u životu?! I ona Marija Šerifović! Šta je ona imala - jednu pjesmu! Dođu ljudi, lepo pjevaju, a one dve kobile da im sude! One tačno namerno govore kvarno, i kontra govore, jer im je krivo kad vide da neko zna da pjeva! A one ne znaju! Ja bi to motkom ister’o odande, čovječe dragi! – vikao je Torbica, u sve žešćem zanosu, sve više mašući rukama, kojima je sve ređe i doticao volan.

- Jedino Bosanac lijepo ocjenjuje, i pravedno. On, stvarno, čovjek kad ti kaže, to ti je tako. Bosanac i Šaban, jeb’ ga, oni ljudi uvijek lepo kažu! A i ja mogu odma’ da ti kažem ko ide dalje! Znaš li ti, druže – pazi! – ja čim čujem dvije strofe kako otpjeva neko, odma mogu da ti kažem da l’ ide dalje! Očiju mi! Nema! Ja i Bosanac kad ti kažemo: to je to – istakao je Torbica istančanost svojega sluha.

Počeo je i da nabraja primere. Dobrih pevača i loših pevača, i svojih ispravnih prognoza i ponekog polu-promašaja – činilo se da suptilnim analizama nema kraja. Za čoveka sa suvozačkog sedišta i mene ostalo je prostora tek koliko da klimnemo glavom, ili umetnemo poneko: „Da, da, jeste“... Nije bilo Čvarkova da ga prekine još jačom drekom... Međutim, dok se oko nas noć lagano spuštala na Srem, Dragan Torbica iz stvarnog života ipak je sam doveo svoj rasplinuti usmeni esej do tužne katarze:

Govoreći o srpskom estradnom nebu, izneo je potresnu suštinu svojeg životnog gliba – kao u scenariju za dobru epizodu „Državnog posla“.

- Al’, kako je to, kad čovjek ima sreće – kontemplirao je. – Eno ti Brene! Nikakva pjevačica, a kakve je pare namlatila. I Saša Popović. Kakav je on harmonikaš? Gde on može da odsvira što može Kemiš, recimo! Ma, nema pojma! A najveće pare na estradi pravi! To ti je kad čovjek ima sreće, kad mu ide u životu...

- A ja, što do’vatim, to uvene! – dodao je, i mahnuo šakom, odsečno i rezignirano, posle čega ju je spustio na menjač, uz pljesak. Onda je zaćutao, na neko vreme – kao da je u toj poslednjoj rečenici sažeo sve što je do tada rekao.

A nije se čula melodija odjavne špice.

Samo bolesno rondanje „jugo floride“... U jednom jedinom trenutku, imao sam i dalje osećaj da sam usred produženog skeča, a istovremeno, da ipak nije fer da se smejem toj teatralnoj patetici, čak ni u sebi. Možda bi prikladnije bilo da zaplačem, pomislio sam, nad sudbinom Torbice iz serije, a i Torbice pravog. I nad sudbinom svih brojnih Torbica Srbije, i nad sudbinom svih Torbica ovog surovog sveta... Jer: nije da ih ima malo.