Срео сам ДРАГАНА ТОРБИЦУ из стварног живота, а његова прича о САШИ ПОПОВИЋУ сломиће вам срце (ВИДЕО)

 Стварност је често живописна као ТВ серија, или је боље рећи да су врхунске серије, попут "Државног посла" живописне као стварност. Како год, возити се у распалом аутомобилу Драгана Торбице, Босанца из Новога Сада, током којег претреса звезде српске естраде, па још и објасни невеселу суштину свог живота причајући о Салету Поповићу, господару "Гранда" - искуство је слично преласку неку другу димензију...

Морао сам те вечери послом до Старе Пазове, те сам чекао Ластин аутобус, код поште у Земуну, када ми је пришао. „Момчино, треба л’ превоз, до Новог Сада, по цени карте?“ Средовечан човек, тамнопут, брада од три-четири дана, помало тужан поглед – онако, начелно жаобитан, због живота као таквог. Босански нагласак се распознаје после две-три изговорене речи – и зарез му је препознатљив!

Одмах сконтам да је то дивљи линијски таксиста, да тако кажемо, кад већ нема званичног израза за овакве делатнике. Објасних да идем само до Пазове, али се брзо погодисмо. „Ма, немаш проблема, царе! За тебе сто педесет! Чекај само да нађем још неког, д’ имам рачун да возим... Нешто слабо има људи, нек’ иде у пм...“

Још неко време је нервозно цупкао по станици, од путника до путника, и запиткивао, док није пронашао још једну „жртву“. Био је то мушкарац његових година, са наочарима, бледуњав и ћелав. Возач нас је одвео иза ћошка, до прашњаве „југо флориде“ у стању полу-распада. Укрцали смо се и кренули, уз необавезно ћаскање. Њих двојица били су из Новог Сада, те су објаснили један другом у којем ко делу града живи.

„Па, ид’ у врага, ти си у мом старом крају!“, рекао је возач. „А је л’ твој стан? Јесте? Их, то је пос’о, кад имаш свој стан, а не к’о ја што се злопатим, целог века у туђем.“

Тада ми је синуло! Па, бокца му - мене вози Драган Торбица, али не из најбоље хумористичке серије која се тренутно може гледати на домаћој телевизији – него из стварног живота. Полу-ведри, полу-меланхолични, простодушни Босанац, стациониран у Новом Саду, а нема ни свој стан – није, додуше, рекао да л' живи у тастовом. Штавише, одмах сам се сетио и епизоде број 252 „Државног посла“, под називом „Линијски такси“, у којој Драго баш описује Чваркову и Бошкићу како је неколико људи покупио својом "ладом" са аутобуских станица, те их одбацио до жељене локације, за симболичну надокнаду...

Смешкао сам се, како његовим опаскама, тако и подударностима, али на томе се није завршило. Како су километри одмицали, Торбица је – зваћемо га, у наставку текста, баш тако, како и приличи – дакле, Торбица је бивао све причљивији и расположенији, а ћаскање се претворило у монолог. Не треба ваљда ни напомињати да ниједног трена није искочио из оквира лика, а некако је почео да наклапа о надметању певача у „Звездама Гранда“.

- Ма, какви! Која Карлеуша да оцењује како неко пјева!? Па, то нема појма, бајо мој! Шта је она отпјевала у животу?! И она Марија Шерифовић! Шта је она имала - једну пјесму! Дођу људи, лепо пјевају, а оне две кобиле да им суде! Оне тачно намерно говоре кварно, и контра говоре, јер им је криво кад виде да неко зна да пјева! А оне не знају! Ја би то мотком истер’о оданде, човјече драги! – викао је Торбица, у све жешћем заносу, све више машући рукама, којима је све ређе и дотицао волан.

- Једино Босанац лијепо оцјењује, и праведно. Он, стварно, човјек кад ти каже, то ти је тако. Босанац и Шабан, јеб’ га, они људи увијек лепо кажу! А и ја могу одма’ да ти кажем ко иде даље! Знаш ли ти, друже – пази! – ја чим чујем двије строфе како отпјева неко, одма могу да ти кажем да л’ иде даље! Очију ми! Нема! Ја и Босанац кад ти кажемо: то је то – истакао је Торбица истанчаност својега слуха.

Почео је и да набраја примере. Добрих певача и лоших певача, и својих исправних прогноза и понеког полу-промашаја – чинило се да суптилним анализама нема краја. За човека са сувозачког седишта и мене остало је простора тек колико да климнемо главом, или уметнемо понеко: „Да, да, јесте“... Није било Чваркова да га прекине још јачом дреком... Међутим, док се око нас ноћ лагано спуштала на Срем, Драган Торбица из стварног живота ипак је сам довео свој расплинути усмени есеј до тужне катарзе:

Говорећи о српском естрадном небу, изнео је потресну суштину својег животног глиба – као у сценарију за добру епизоду „Државног посла“.

- Ал’, како је то, кад човјек има среће – контемплирао је. – Ено ти Брене! Никаква пјевачица, а какве је паре намлатила. И Саша Поповић. Какав је он хармоникаш? Где он може да одсвира што може Кемиш, рецимо! Ма, нема појма! А највеће паре на естради прави! То ти је кад човјек има среће, кад му иде у животу...

- А ја, што до’ватим, то увене! – додао је, и махнуо шаком, одсечно и резигнирано, после чега ју је спустио на мењач, уз пљесак. Онда је заћутао, на неко време – као да је у тој последњој реченици сажео све што је до тада рекао.

А није се чула мелодија одјавне шпице.

Само болесно рондање „југо флориде“... У једном једином тренутку, имао сам и даље осећај да сам усред продуженог скеча, а истовремено, да ипак није фер да се смејем тој театралној патетици, чак ни у себи. Можда би прикладније било да заплачем, помислио сам, над судбином Торбице из серије, а и Торбице правог. И над судбином свих бројних Торбица Србије, и над судбином свих Торбица овог суровог света... Јер: није да их има мало.