Švajni, srpski zet, plakao je na oproštaju, a mi žalimo što jedan Srbin nije živ da ga – ZAFRKAVA!

Gotovo je! Jedna od najslavnijih epizoda u istoriji slavnog nemačkog fudbala je završena. Bastijan Švajnštajger je sinoć protiv Finske u Menhengladbahu odigrao poslednju utakmicu u dresu "pancera". Isplakao se. Lilo je kao iz oluka!

Sama činjenica da je 102. utakmica iskusnog veziste ujedno i kraj njegove trofejne reprezentativne karijere, dovoljna je da takva vest bude ispraćena i u Srbiji. Ako na sve to dodamo i podatak da se nedavno venčao sa najlepšom srpskom, a verovatno i svetskom teniserkom Anom Ivanović, onda nam je priča još bliža.

Bez obzira što smo od Švajnija videli veliko fudbalsko umeće, kako se razume igra, žestoko puca po lopti, a i po protivnicima, u ovakvim trenucima neizostavno krenu i priče u stilu "e, moja Ana", "plači, Švabo, plači", "mogla si i nekog muškarca da nađeš Srpkinjo"...

Takve priče nisu baš za pohvalu, ali ni za preveliku osudu. Moramo razumeti naše ljude. Ipak nam je Bastijan, što bi se narodski reklo, maknuo najlepšu curu u kraju, a i ne dešava se da svakodnevno neki Nemac oženi Srpkinju! A mi se kao klinci igrasmo "partizana i Nemaca"... Nema tu nužno rasne diskriminacije. Priča raja slično i kad se neko seosko luče uda za nekog seoskog giliptera iz susednog, rivalskog mesta! "Kud ne nađe nekog našeg, nego ovog ružnjikavog - a puno nam selo lepih momaka..."

I autor ovog teksta mora da prizna da je takođe pomislio o ovim seoskim pričama čim je video Bastijanove suze. Ništa na rasnoj osnovi. Jer, pravi je trenutak setiti se kako bi u takvoj situaciji reagovao jedan Srbin koji je pre nepuna četiri meseca preminuo u 61. godini, a koji bi možda imao i priliku da zafrkava Švajnija lično – jer ne bi odoleo. Takav je bio čovek od koga je šala bila jača, zlatno pero srpskog sportskog novinarstva Milan Mića Pašić.

Ako se pitate ko je taj "anonimus" koji zavređuje da se spominje u vesti o oproštaju Bastijana Švajnštajgera, reći ćemo vam samo da nije Mića kriv što prave legende uglavnom moraju da glume budale da bi bile popularne! To je momak koji je leteo sa Piksijem za Marsej kada je odlazio iz Zvezde. I nemojte nikom da kažete – samo zahvaljujući prevari! Ćomi je na šibicarsko-novinarsku foru nahvatao Dragana Stojkovića da mu otkrije gde prelazi i tako je prvi u Srbiji objavio tu ekskluzivu. Kolege su ga malo zadirkivale zbog toga, delovalo je kao priča bez osnova, ali kroz nekoliko dana mogli su samo da u čudu trljaju oči kada se mangup sa vragolastim osmehom probijao kroz masu novinara na beogradskom aerodromu ka letu za Francusku. Sa torbama u rukama, ne sa plajvazom, naravski. Ali, to je druga i duga priča o kojoj ćemo pisati u nastavcima neki drugi put. Da se sada vratimo mi na onu o srpskom zetu.

Pre tačno 26 godina prekinut je meč na Maksimiru, ovako je pisao svedok događaja - Milan Mića Pašić

Dakle, naš Čika Mića je poznavao Anu Ivanović i njenog oca, baš kao što je znao i pola Beograda. Nisu bili veliki prijatelji, samo poznanici, a kakav je bio vrag, ne bi čudilo kada bi gosn Pašić i upoznao Švajnija da je poživeo duže. Znao je odmah kad će se venčati, da neće zvati Đokovića na svadbu i još pikanterija, ali nije dao da se to objavi - ne moraju baš vi u Srbiji da prave spektakle i skandale.

A ko god može da se nazove poznanikom Miće Pašića, mogao je da računa na isti tretman – neprestano bombardovanje lascivnim i naizgled neumesnim šalama i dosetkama. U slučaju takvih ljudi ti nestašluci nisu vulgarni, usiljeni i nepristojni jer nemaju zlu nameru. I zato im se svi smeju. Taj vam je svojevremeno direktorici na njenih "osam" odgovorio "na onu stvar (koju je neprestano izgovarao) te nosam". I nije se smirio čak i kada je radi izvinjenja i pomirenja morao da joj pokloni bombonjeru jer je žena bila ozbiljna. Usred slatkih čokoladica joj je ostavio papirić sa nevaljalom porukom: "Mića Pašić UVEK DRŽI REČ!"

Šta bi tek snašlo srpskog zeta Bastijana Švajnštajgera kada bi ga, kojim ludim sticajem okolnosti svojstvenim za Miću, upoznao baš danas? Garant bi ga počastio jednim kratkim, sočnim "pozdravom" punim ljubavi – plačipičko! I garantovano se Švajni ne bi naljutio. Video bi iskrenost i dobronamernost u Mićinim plavim očima i shvatio bi da se radi o opasci koju dva ortaka ne bi propustila da kažu jedan drugom u sličnim situacijama. Jer nema tu nikakve rasne diskriminacije, mržnje, zlobe i predrasuda!

Ne bi bilo loše da to naučimo od gosn Pašića. Zafrkavajmo ako treba Švajnštajgera do mile volje. Neka oseti malo šta znači dobrodošlica u "porodicu"! Ali znajmo da je on sad i naš, jer muškarac je odande odakle mu je žena, mudro veli narod. Nije on Švaba iz nekog prošlovekovskog rata, niti je Ana ikoga izdala udajom za njega. U ovom slučaju, ona može da izda samo sebe, kao i svaka žena kada se udaje! A nama, "običnom" narodu što, sasvim prirodno, voli da divani o brakovima, posebno ovako slavnim, ostaje samo da im dobronamerno i ljudski poželimo da žive srećno i zajedno do kraja života. Jer, poslušajte kako lepo i normalno zvuči ova priča za 100 godina: "Jedan od najvećih legendi svetskih prvenstava u fudbalu bio je oženjen slavnom srpskom sportistkinjom i lepoticom kojoj nije bilo ravne!"