Швајни, српски зет, плакао је на опроштају, а ми жалимо што један Србин није жив да га – ЗАФРКАВА!

Готово је! Једна од најславнијих епизода у историји славног немачког фудбала је завршена. Бастијан Швајнштајгер је синоћ против Финске у Менхенгладбаху одиграо последњу утакмицу у дресу "панцера". Исплакао се. Лило је као из олука!

Сама чињеница да је 102. утакмица искусног везисте уједно и крај његове трофејне репрезентативне каријере, довољна је да таква вест буде испраћена и у Србији. Ако на све то додамо и податак да се недавно венчао са најлепшом српском, а вероватно и светском тенисерком Аном Ивановић, онда нам је прича још ближа.

Без обзира што смо од Швајнија видели велико фудбалско умеће, како се разуме игра, жестоко пуца по лопти, а и по противницима, у оваквим тренуцима неизоставно крену и приче у стилу "е, моја Ана", "плачи, Швабо, плачи", "могла си и неког мушкарца да нађеш Српкињо"...

Такве приче нису баш за похвалу, али ни за превелику осуду. Морамо разумети наше људе. Ипак нам је Бастијан, што би се народски рекло, макнуо најлепшу цуру у крају, а и не дешава се да свакодневно неки Немац ожени Српкињу! А ми се као клинци играсмо "партизана и Немаца"... Нема ту нужно расне дискриминације. Прича раја слично и кад се неко сеоско луче уда за неког сеоског гилиптера из суседног, ривалског места! "Куд не нађе неког нашег, него овог ружњикавог - а пуно нам село лепих момака..."

И аутор овог текста мора да призна да је такође помислио о овим сеоским причама чим је видео Бастијанове сузе. Ништа на расној основи. Јер, прави је тренутак сетити се како би у таквој ситуацији реаговао један Србин који је пре непуна четири месеца преминуо у 61. години, а који би можда имао и прилику да зафркава Швајнија лично – јер не би одолео. Такав је био човек од кога је шала била јача, златно перо српског спортског новинарства Милан Мића Пашић.

Ако се питате ко је тај "анонимус" који завређује да се спомиње у вести о опроштају Бастијана Швајнштајгера, рећи ћемо вам само да није Мића крив што праве легенде углавном морају да глуме будале да би биле популарне! То је момак који је летео са Пиксијем за Марсеј када је одлазио из Звезде. И немојте ником да кажете – само захваљујући превари! Ћоми је на шибицарско-новинарску фору нахватао Драгана Стојковића да му открије где прелази и тако је први у Србији објавио ту ексклузиву. Колеге су га мало задиркивале због тога, деловало је као прича без основа, али кроз неколико дана могли су само да у чуду трљају очи када се мангуп са враголастим осмехом пробијао кроз масу новинара на београдском аеродрому ка лету за Француску. Са торбама у рукама, не са плајвазом, наравски. Али, то је друга и дуга прича о којој ћемо писати у наставцима неки други пут. Да се сада вратимо ми на ону о српском зету.

Пре тачно 26 година прекинут је меч на Максимиру, овако је писао сведок догађаја - Милан Мића Пашић

Дакле, наш Чика Мића је познавао Ану Ивановић и њеног оца, баш као што је знао и пола Београда. Нису били велики пријатељи, само познаници, а какав је био враг, не би чудило када би госн Пашић и упознао Швајнија да је поживео дуже. Знао је одмах кад ће се венчати, да неће звати Ђоковића на свадбу и још пикантерија, али није дао да се то објави - не морају баш ви у Србији да праве спектакле и скандале.

А ко год може да се назове познаником Миће Пашића, могао је да рачуна на исти третман – непрестано бомбардовање ласцивним и наизглед неумесним шалама и досеткама. У случају таквих људи ти несташлуци нису вулгарни, усиљени и непристојни јер немају злу намеру. И зато им се сви смеју. Тај вам је својевремено директорици на њених "осам" одговорио "на ону ствар (коју је непрестано изговарао) те носам". И није се смирио чак и када је ради извињења и помирења морао да јој поклони бомбоњеру јер је жена била озбиљна. Усред слатких чоколадица јој је оставио папирић са неваљалом поруком: "Мића Пашић УВЕК ДРЖИ РЕЧ!"

Шта би тек снашло српског зета Бастијана Швајнштајгера када би га, којим лудим стицајем околности својственим за Мићу, упознао баш данас? Гарант би га почастио једним кратким, сочним "поздравом" пуним љубави – плачипичко! И гарантовано се Швајни не би наљутио. Видео би искреност и добронамерност у Мићиним плавим очима и схватио би да се ради о опасци коју два ортака не би пропустила да кажу један другом у сличним ситуацијама. Јер нема ту никакве расне дискриминације, мржње, злобе и предрасуда!

Не би било лоше да то научимо од госн Пашића. Зафркавајмо ако треба Швајнштајгера до миле воље. Нека осети мало шта значи добродошлица у "породицу"! Али знајмо да је он сад и наш, јер мушкарац је оданде одакле му је жена, мудро вели народ. Није он Шваба из неког прошловековског рата, нити је Ана икога издала удајом за њега. У овом случају, она може да изда само себе, као и свака жена када се удаје! А нама, "обичном" народу што, сасвим природно, воли да дивани о браковима, посебно овако славним, остаје само да им добронамерно и људски пожелимо да живе срећно и заједно до краја живота. Јер, послушајте како лепо и нормално звучи ова прича за 100 година: "Један од највећих легенди светских првенстава у фудбалу био је ожењен славном српском спортисткињом и лепотицом којој није било равне!"