DUDA NI POSLE POLA VEKA NE MOŽE DA POVERUJE: Pijani POLICAJAC usmrtio legendu Crvene zvezde
Tragedija.
Dušan Duda Maravić je ostavio dubok trag kao fudbaler Crvenoj zvezdi. U crveno-belom dresu pod komandom trenera Miše Pavića, tri puta je bio šampion Jugoslavije i jednom osvajač kupa. Uz to, popularni Duda, bio je u dresu nacionalne selekcije kad je reprezentacija Jugoslavije, 1960. godine, na Olimpijadi u Italiji, osvojila zlatnu medalju.
Kad Maravić, međutim, danas govori o svojim najvećim igračkim radostima, razgovor se, gotovo uvek, svede na priču o iskrenom i čvrstom prijateljovanju sa nezamenjivim bekom Crvene zvezde i reprezentacije, Vladimirom Durkovićem, sa kojim je barabar kovao pomenute trofeje.
TRAGEDIJA VELIKE ŠAMPIONKE: Otac NAJBOLJE skijašice preminuo posle nesreće u svom domu
TRAGEDIJA: Mladi SRPSKI golman POGINUO u saobraćajnoj nesreći
SVET ISPRAĆA KOBIJA: Posmrtni ostaci Brajanta i njegove ćerke Đijane predati porodici!
Sve je, međutim, naprasno postalo samo tužna uspomena, jer je nezaboravni Dure, kao fudbaler Siona, pod nerazjašnjenim okolnostima, na haubi svog automobila, izgubio život od kuršuma bahatog i pijanog švajcarskog policajca, 22. juna 1972.
- Živo se sećam svakog detalja mog boravka u Zvezdi i druženja sa Duretom - otvara delić svog zvezdaškog albuma Duda Maravić. – Kad sam 1. jula 1958. u sandalama bez čarapa i polovnim koferčetom iz subotičkog Spartaka krenuo beogradskom Balkanskom ulicom ka Kolarčevoj 3, gde su tada bile Zvezdine kancelarije, dočekali su me sekretarica Dara Zec i „spoljni” momak Kine sa Liona. Već tada legendarni Slobodan Ćosić, odmah je rekao Kinetu da me „sprovede” do konačišta u Banijskoj 9, u neposredni komšiluk čuvenog restorana „Trandafilović”, gde me čeka „soba u prizemlju sa dva kreveta”. Lakonski je Ćosić dodao: „Jedan krevet je tvoj, drugi Durkovićev”. Ja sa Durkovićem?! Bio sam impresioniran i gotovo ošamućen, pa mi nije ni bilo teško da se sa Kinetom, po julskom asfaltu, uputim pešice od Terazija do Čubure. Ali, ko je mario, Zvezda je to, pa još biti cimer sa fudbalskim idolom Durkovićem!
Durković je, dve godine ranije, iz kruševačkog Napretka stigao u Zvezdu na direktnu preporuku trenera Miše Pavića. Zanimljivo da je Durković u Zvezdu stigao kao navalni igrač. Na poziciju desnog beka, na kojoj je kao reprezentativac Jugoslavije odigrao pedeset utakmica (od toga u tandemu sa Jusufijem čak 37), Durković je povučen pre dolaska Maravića, čime je ubojitom strelcu iz Subotice, trener Pavić pružio šansu u navali. O vremenu i okolnostima u društvu i Zvezdi toga doba, možda najbolje svedoči činjenica da, iako je već uveliko bio uzdanica crveno-belih i reprezentacije, Durković je nekoliko godina živeo u podstanarskoj sobi.
- U tom skučenom sobičku sa dva skromna kreveta - nastavlja monolog Maravić. - Imali smo bar zasebno kupatilo. Dure i ja smo u sobici uglavnom provodili slobodno vreme, tu se često i hranili, jer cene u okolnim restorančićima nisu nam baš uvek bile povoljne. Ali, zato je u komšiluku bila Kalenićeva pijaca... Tu smo bili cimeri gotovo godinu dana kada nas je Zvezda "skućila". Ja sam dobio stančić nalik golubarniku u Blagoja Parovića na Banovom Brdu, u koji se posle mog odlaska u inostranstvo uselila mlada Zvezdina nada, Dragan Džajić -rekao je Maravić u intervjuu za Žurnal.
Maravić je o roku završio studije ekonomije, pa je uz specijalnu dozvolu FSJ, već u 25. godini mogao u inostranstvo. Durković je, međutim, kao apsolvent prava, morao u Zvezdi da odigra još dve sezone, kako bi dostigao starosnu granicu od 28 godina, kada je, po propisima i on ispunio uslov za inostrani angažman.
– Otišao sam u pariski Rasing, koji je bio poznat po istoimenom, čuvenom međunarodnom turniru. Nije mi se, međutim, dalo da u Rasingu zaigram sa legendom Milošem Milutinovićem, koji je, pošto je klub ispao u drugu ligu, uzeo ispisnicu. A Dure se, posle godine provedene u tada bezličnoj Borusiji Menhengladbah, obreo u Sent Etijenu, gde je, za samo nešto više od tri godine, osvojio pet trofeja: tri prvenstva Francuske i dva nacionalna kupa. Postao je fudbalsko božanstvo u Francuskoj, pa ga je na put u švajcarski Sion, ispratilo više od pedeset hiljada poštovalaca, koji su na stadionu i u gradu napravili neviđenu feštu. Ja sam se ubrzo otisnuo u Venecuelu i dok sam u Karakasu jednog jutra listao njihove glavne novine „Nacional”, pogled mi se ukočio na upadljivo crno uokvirenom tekstu u kome je pisalo da je pod nerazumnim okolnostima Durković izgubio život. Bio sam šokiran. Uz sve što sam znao o Vladimiru Durkoviću, takva sudbina nije, jednostavno, bila logična. Nikako – s dubokim uzdahom zaključuje Dušan-Duda Maravić.
