ДУДА НИ ПОСЛЕ ПОЛА ВЕКА НЕ МОЖЕ ДА ПОВЕРУЈЕ: Пијани ПОЛИЦАЈАЦ усмртио легенду Црвене звезде
Трагедија.
Душан Дуда Маравић је оставио дубок траг као фудбалер Црвеној звезди. У црвено-белом дресу под командом тренера Мише Павића, три пута је био шампион Југославије и једном освајач купа. Уз то, популарни Дуда, био је у дресу националне селекције кад је репрезентација Југославије, 1960. године, на Олимпијади у Италији, освојила златну медаљу.
Кад Маравић, међутим, данас говори о својим највећим играчким радостима, разговор се, готово увек, сведе на причу о искреном и чврстом пријатељовању са незамењивим беком Црвене звезде и репрезентације, Владимиром Дурковићем, са којим је барабар ковао поменуте трофеје.
ТРАГЕДИЈА ВЕЛИКЕ ШАМПИОНКЕ: Отац НАЈБОЉЕ скијашице преминуо после несреће у свом дому
ТРАГЕДИЈА: Млади СРПСКИ голман ПОГИНУО у саобраћајној несрећи
СВЕТ ИСПРАЋА КОБИЈА: Посмртни остаци Брајанта и његове ћерке Ђијане предати породици!
Све је, међутим, напрасно постало само тужна успомена, јер је незаборавни Дуре, као фудбалер Сиона, под неразјашњеним околностима, на хауби свог аутомобила, изгубио живот од куршума бахатог и пијаног швајцарског полицајца, 22. јуна 1972.
- Живо се сећам сваког детаља мог боравка у Звезди и дружења са Дуретом - отвара делић свог звездашког албума Дуда Маравић. – Кад сам 1. јула 1958. у сандалама без чарапа и половним коферчетом из суботичког Спартака кренуо београдском Балканском улицом ка Коларчевој 3, где су тада биле Звездине канцеларије, дочекали су ме секретарица Дара Зец и „спољни” момак Кине са Лиона. Већ тада легендарни Слободан Ћосић, одмах је рекао Кинету да ме „спроведе” до коначишта у Банијској 9, у непосредни комшилук чувеног ресторана „Трандафиловић”, где ме чека „соба у приземљу са два кревета”. Лаконски је Ћосић додао: „Један кревет је твој, други Дурковићев”. Ја са Дурковићем?! Био сам импресиониран и готово ошамућен, па ми није ни било тешко да се са Кинетом, по јулском асфалту, упутим пешице од Теразија до Чубуре. Али, ко је марио, Звезда је то, па још бити цимер са фудбалским идолом Дурковићем!
Дурковић је, две године раније, из крушевачког Напретка стигао у Звезду на директну препоруку тренера Мише Павића. Занимљиво да је Дурковић у Звезду стигао као навални играч. На позицију десног бека, на којој је као репрезентативац Југославије одиграо педесет утакмица (од тога у тандему са Јусуфијем чак 37), Дурковић је повучен пре доласка Маравића, чиме је убојитом стрелцу из Суботице, тренер Павић пружио шансу у навали. О времену и околностима у друштву и Звезди тога доба, можда најбоље сведочи чињеница да, иако је већ увелико био узданица црвено-белих и репрезентације, Дурковић је неколико година живео у подстанарској соби.
- У том скученом собичку са два скромна кревета - наставља монолог Маравић. - Имали смо бар засебно купатило. Дуре и ја смо у собици углавном проводили слободно време, ту се често и хранили, јер цене у околним ресторанчићима нису нам баш увек биле повољне. Али, зато је у комшилуку била Каленићева пијаца... Ту смо били цимери готово годину дана када нас је Звезда "скућила". Ја сам добио станчић налик голубарнику у Благоја Паровића на Бановом Брду, у који се после мог одласка у иностранство уселила млада Звездина нада, Драган Џајић -рекао је Маравић у интервјуу за Журнал.
Маравић је о року завршио студије економије, па је уз специјалну дозволу ФСЈ, већ у 25. години могао у иностранство. Дурковић је, међутим, као апсолвент права, морао у Звезди да одигра још две сезоне, како би достигао старосну границу од 28 година, када је, по прописима и он испунио услов за инострани ангажман.
– Отишао сам у париски Расинг, који је био познат по истоименом, чувеном међународном турниру. Није ми се, међутим, дало да у Расингу заиграм са легендом Милошем Милутиновићем, који је, пошто је клуб испао у другу лигу, узео исписницу. А Дуре се, после године проведене у тада безличној Борусији Менхенгладбах, обрео у Сент Етијену, где је, за само нешто више од три године, освојио пет трофеја: три првенства Француске и два национална купа. Постао је фудбалско божанство у Француској, па га је на пут у швајцарски Сион, испратило више од педесет хиљада поштовалаца, који су на стадиону и у граду направили невиђену фешту. Ја сам се убрзо отиснуо у Венецуелу и док сам у Каракасу једног јутра листао њихове главне новине „Национал”, поглед ми се укочио на упадљиво црно уоквиреном тексту у коме је писало да је под неразумним околностима Дурковић изгубио живот. Био сам шокиран. Уз све што сам знао о Владимиру Дурковићу, таква судбина није, једноставно, била логична. Никако – с дубоким уздахом закључује Душан-Дуда Маравић.
