SAMO JE ON MOGAO UJEDINITI DELIJE I GROBARE: Evo kako je blaženopočivši patrijarh Pavle prekinuo tuču navijača
Takav čovek se retko rađa.
Ima nebrojano priča koje se mogu čuti o delima blaženopočivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla, zbog kojeg su ga i za života smtrali svecem. Srbi podeljeni u dva tabora - Zvezdaši i Partizanovci, ali on je verovatno jedini čovek je i njih mogao da ujedini.
LJUBAVI SE BLIŽI KRAJ: Rastaju se Tadić i Ajaks, crno-beli prvi favoriti da dovedu kapitena Srbije
BIĆE LUDNICA: Navijači Zvezde iz Slovenije tražili 5.000 sezonskih karata za Ligu šampiona
BAHAROVA ČISTKA SE NASTAVLJA: Otpisan i stranac koji ODUŠEVIO DELIJE!
Jedna istinita priča o Delijama, Grobarima i patrijarhu Pavlu je dokaz za to.
- Tamo krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih moj poznanik je studirao u Beogradu. Vraćao se kući i na glavnoj železničkoj stanici je izbila masovna tuča između Zvezdinih navijača, policije i Partizanovih simpatizera... Tukli su se baš jako, sve je pucalo... Kaže, ja se sklonio u voz koji je tek pristigao u stanicu da i ja ne dobijem batina, kad odjednom neka tišina zavladala je na stanici, neki muk, a do tad jurnjava tuča i vriska - stoji u tekstu na društvenim mrežama koji potpisuje izvesni Igor Ševaljević, koji nastavlja:
- Stala tuča! Svi stoje mirno, on pomislio da neko nije ubijen. Gledam i virim kroz prozor voza, priča... Kad imam šta i da vidim, ono patrijarh Pavle izlazi iz voza, prolazi pored tih što su se tukli. Ni reč im nije rekao! Samo je prošao pored njih, onako blago i mirno kakav je bio celi svoj život. Apostol Hristov... A tuča je odmah prestala! E, to vam je Sveti Čovek!!! Patrijarše naš Sveti, moli Boga za nas na Nebu.
Patrijarh Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević. 11. septembar 1914. - 15. novembar 2009.) je bio 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Rođen je u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji u Austro-Ugarskoj u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao na rad u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgojila ga je tetka. Shvativši da je je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje.
Početkom Drugog svetskog rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastir gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.
On počinje s monaškim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru i ujedno radi kao veroučitelj deci izbeglicama u Banji Koviljači. Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan. Zamonašen je u manastiru Blagovještenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zajenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. 5. 1957. godine, a posvećen je 21. 9. 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve je izabran 1. 12. 1990, a izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, i to bez njegove saglasnosti.
Umro je 15. novembra 2009. godine u 96. godini života. Uprkos očekivanjima, pred smrt nije izabrao kriptu u Sabornoj crkvi za svoj večni dom, ni mermernu grobnicu u hramu sv. Save na Vračaru, već malo crkveno groblje u Rakovici.
