САМО ЈЕ ОН МОГАО УЈЕДИНИТИ ДЕЛИЈЕ И ГРОБАРЕ: Ево како је блаженопочивши патријарх Павле прекинуо тучу навијача
Такав човек се ретко рађа.
Има небројано прича које се могу чути о делима блаженопочившег патријарха српског господина Павла, због којег су га и за живота смтрали свецем. Срби подељени у два табора - Звездаши и Партизановци, али он је вероватно једини човек је и њих могао да уједини.
ЉУБАВИ СЕ БЛИЖИ КРАЈ: Растају се Тадић и Ајакс, црно-бели први фаворити да доведу капитена Србије
БИЋЕ ЛУДНИЦА: Навијачи Звезде из Словеније тражили 5.000 сезонских карата за Лигу шампиона
БАХАРОВА ЧИСТКА СЕ НАСТАВЉА: Отписан и странац који ОДУШЕВИО ДЕЛИЈЕ!
Једна истинита прича о Делијама, Гробарима и патријарху Павлу је доказ за то.
- Тамо крајем деведесетих, почетком двехиљадитих мој познаник је студирао у Београду. Враћао се кући и на главној железничкој станици је избила масовна туча између Звездиних навијача, полиције и Партизанових симпатизера... Тукли су се баш јако, све је пуцало... Каже, ја се склонио у воз који је тек пристигао у станицу да и ја не добијем батина, кад одједном нека тишина завладала је на станици, неки мук, а до тад јурњава туча и вриска - стоји у тексту на друштвеним мрежама који потписује извесни Игор Шеваљевић, који наставља:
- Стала туча! Сви стоје мирно, он помислио да неко није убијен. Гледам и вирим кроз прозор воза, прича... Кад имам шта и да видим, оно патријарх Павле излази из воза, пролази поред тих што су се тукли. Ни реч им није рекао! Само је прошао поред њих, онако благо и мирно какав је био цели свој живот. Апостол Христов... А туча је одмах престала! Е, то вам је Свети Човек!!! Патријарше наш Свети, моли Бога за нас на Небу.
Патријарх Павле (световно име Гојко Стојчевић. 11. септембар 1914. - 15. новембар 2009.) је био 44. патријарх Српске православне цркве.
Рођен је у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији у Аустро-Угарској у земљорадничкој породици. Рано је остао без родитеља - отац је отишао на рад у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгојила га је тетка. Схвативши да је је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује.
Почетком Другог светског рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.
Он почиње с монашким животом у манастиру Свете Тројице у Овчару и уједно ради као вероучитељ деци избеглицама у Бањи Ковиљачи. Извесно време провео је у манастиру Вујан. Замонашен је у манастиру Благовјештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ зајеник у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. 5. 1957. године, а посвећен је 21. 9. 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
За патријарха Српске православне цркве је изабран 1. 12. 1990, а избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, и то без његове сагласности.
Умро је 15. новембра 2009. године у 96. години живота. Упркос очекивањима, пред смрт није изабрао крипту у Саборној цркви за свој вечни дом, ни мермерну гробницу у храму св. Саве на Врачару, већ мало црквено гробље у Раковици.
