KSS SE DIRLJIVIM TEKSTOM OPROSTIO OD MISTERA KOŠARKE: Do kraja života je ostao veran ovom sportu!
Velika tuga.
Mnogi se u toku današnjeg dana opraštaju od legende evropske i svetske košarke, od dugogodišnjeg predsednika Svetske košarkaške federacija - FIBA, Bore Stankovića koji je preminuo danas u Beogradu. Pored Crvene zvezde i Partizana, od čika Bore se oprostio i Košarkaški savez Srbije putem saooštenja na svom oficijalnom sajtu koje vam prenosimo.
SVOTE SU MILIONSKE, A NE TREBA DA SE IZLAZI IZ KUĆE! Evo kako Srbi pune novčanike u doba zabrane kretanja
JOKIĆ I SAIGRAČI UGROŽENI ZBOG KORONE: Denver nema dovoljno testova za novi virus!
Predsednik Vučić uputio saučešće porodici Stanković: Bora je bio jedna od najistaknutijih ličnosti
- Počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković preminuo je u Beogradu u 95. godini. Košarka je ostala bez jednog od svojih najvećih pregalaca i vizionara, čoveka koji ju je zadužio kao malo ko posle njenog tvorca Džejmsa Nejsmita. I nije slučajno da je Bora Stanković primljen u Nejsmitovu „Kuću slavnih“ u Springfildu upravo na stoti rođendan košarke (1991), kada mu je i na taj način odato priznanje za sve što je do tada učinio za košarku. Ako bi u ovom trenutku u dve reči trebalo opisati Boru Stankovića, možda bi najprikladnije bilo citirati bivšeg predsednika FIBA Džordž Kilijana koji ga je nazvao – Mister Basketbal – zato što košarka za svoj rast i razvoj najviše duguje njemu!
Prvi sport mu je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile, ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor. Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.
Za vreme okupacije prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio „veliku četvorku” jugoslovenske i svetske košarke, pomerajući granice u ovom sportu na raznim meridijanima.
Bio je sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i sa njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (1949–50) i Partizan (1950–53). Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Airesu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968). U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke, poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Rekalkatija.
Kao član Komisije FIBA za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, ostvario je neverovatan uticaj na košarku. Kada je osnovan Kup šampiona (danas Evroliga) 1957. godine, bio je jedan od petorice osnivača.
Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu (Masačusets, SAD).
Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda…
Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.