ŽIVOTNA ISPOVEST VANJE GRBIĆA: "Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog"
Otvoreno izlaganje slavnog sportiste.
Bivši srpski odbojkaš Vanja Grbić govorio je za Kurir o brojnim temama, a otkrio je i privatne pojedinosti koje je malo ko znao.
Srbija protiv Crne Gore u borbi za prvom mesto u C grupi
NIJE MU OPROŠTEN NEUSPEH: Goran Perkovac dobio otkaz
ČLAN NOVOG BEOGRADA OPTIMISTA: Verujem da možemo da pobedimo i Srbiju i Japan
Priču je počeo o detinjstvu.
- Prva sećanja u životu vezana su mi za traume. Strahovito sam se plašio mraka i ta buđenja usred noći bila su mi užasna. Zažmurim i probam da ne dišem, da možda nešto što je u mraku ne dođe da me pokupi... Pamtim i treninge na koje me je otac vodio, još je bio aktivan odbojkaš i trener.
- Odrasli smo u patrijarhalnoj porodici, ali uloga majke bila je krucijalna. Otac jeste taj koji je postavljao šine, stavljao lokomotivu, ali majka je bila ta koja je ubacivala ugalj u parnu mašinu. Bio je to savršen spoj dvoje ljudi različitih karaktera, koji su zbog naše edukacije i odrastanja igrali različite, ali izuzetno kompatibilne uloge - rekao je Grbić.
Smrt oca mu je veoma teško pala.
- Najveća tuga - gubitak oca. S tim se ne mirite, to ne prihvatate. Imao je srčani udar, reanimirali su ga, prebacili u Zrenjanin. Bio je na aparatima, u komi, pa smo ga nekako prebacili u Beograd. U Kliničkom centru smo imali nadu, ozbiljnu nadu. Međutim, premešten je na VMA. I kad je prešao na VMA, osetio sam, znao sam da je gotovo. Desetak dana je trajala borba tog septembra 2008. Bila je to Božja volja. Bio je i otac, i trener, i primer, i lider u svakom pogledu. Sam sebi najgori, jer sve što je radio, radio je ekstremno. Držao se zareza do kraja, baš onako kako je moralo.
- Dok mi je otac umirao, otišao sam u crkvu i ponudio svoj život umesto njegovog. Ali, to je bilo egoistično. Tada sam imao dvoje dece, ženu, svoju porodicu i odgovornost. I on prvi bi mi rekao „Jesi li ti normalan?!“ Emocija je bila iskrena, ali nije bila usmerena u pravom smeru. Kad je umro, prekinuo sam karijeru. Sezona 2008/2009. bila mi je poslednja. Ali otac je uvek tu. Kad Nikola, recimo, osvoji prvenstvo, govorio je: „Pa dobro, nije bilo loše“. Pa i ja nazovem Nikolu posle osvajanja Kupa šampiona: „Pa dobro, nije bilo loše“ i ismejemo se baš, iz srca. I dan-danas pitam Nikolu: „Je l’ imaš para?“, jer je to bila očeva uzrečica. Kad se sve to desilo, kad smo ga sahranili, dogodile su mi se neke stvari, u smislu preuzimanja odgovornosti, života, svega. Imao sam strašnu potrebu da opet odem u Hilandar. Tu sam 2012. saznao da je Sara ponovo trudna, rodila se kasnije Mila. I taj trenutak u Hilandaru - ušao sam u treću pripratu koju je knez Lazar napravio 1380. Ima interesantan zid, tu su Sveti Vladimir Moskovski, knez Lazar, kralj Milutin, najveći ktitor srpski, i negde na kraju Miloš Obilić. I osetio sam tada kao da mi pokojni otac kaže: „Radi, čuvaj tradiciju, budi ktitor, ja te pazim - rekao je bivši odbojkaš.
