POTRESNIJE NE MOŽE Zlatan Ibrahimović do detalja opisao smrt brata, poslednje minute i sahranu: Na svom telu ima obeležje koje će ga zauvek pratiti

Ibrahimović kaže da mu je posvetio jednu tetovažu.

- Ne želim da razmišljam o tome kako će izgledati moj život kad ostarim i kako će stariti moje tetovaže. Namerno sam ih stavio na leđa kako ih ne bih gledao. Na nogama nemam tetovaža; tu su samo ožiljci od mog stila igre i moje fudbalske istorije. Na ruci imam tetoviran datum rođenja mog brata Sapka, koji je preminuo u 42. godini, 30. april 1973. Leukemija ga je odnela za samo 14 meseci, zbog čega ne želim da razmišljam o budućnosti, već da se fokusiram samo na sadašnjost - napisao je Ibrahimović.

- Sapko je počeo s terapijom, ali mu se stanje u nekoliko meseci pogoršalo. Vratio sam se iz Pariza gde sam igrao i zatekao ga otečenog, bez kose, već se teško kretao. Bilo mi je jako teško da ga gledam u takvom stanju. Nisam bio spreman. Morao je da pije gomilu lekova da bi se osećao bolje, ali bilo je to samo privremeno. Tata ga je odveo u kupatilo, pa se vratio u dnevni boravak i prvi put mi priznao: 'Nema nade'. Pogledao sam ga i shvatio ozbiljnost njegovog pogleda. Nisam mogao da dišem, nisam mogao da gutam. Ali, kako? Sapko mi je davao nadu, a tata mi je oduzimao. Sa svom fizičkom snagom koju sam imao, sa svim novcem, sa svim svetskim poznanstvima, nisam mogao ništa da učinim da pomognem bratu. Osećao sam se potpuno nemoćno, kao apsolutna nula. Bio sam uništen. Sapko je potom preminuo, a tata se iscrpljen brinuo o njemu 24 sata dnevno preko godinu dana. Nije se odvajao od njega ni na minut. Oslabio je, više nije mogao ni da ga podigne, iako je Sapko već tada bio lagan kao pero. Bio je primoran da ga vrati u bolnicu. Krenuo sam prema klinici, zvao tatu, on je izašao iz klinike i došao prema meni. Zajedno smo otišli do Sapkove sobe. Već je bio u komi. Nepravilno je disao. Tata mi je objasnio da se produžuju intervali između udisaja. Sedim u podnožju kreveta, ali teško mi je da pogledam brata. Ne mogu. Samo slušam dah koji se produžuju. Nakon 15 minuta, tata govori: 'Gotovo je'.

- Šta?

- 'Ne diše više' - napisao je Ibrahimović i dodao:

- Sapko je čekao da dođem pre nego što je umro, želeo je da budem tu pored njega. Potpuno sam uveren u to. Dok sam kasnio sa spavanjem, doručkovao bez žurbe, radio sve temeljno, on me čekao. Tek kad sam stigao, nakon deset minuta, moj brat je udahnuo poslednji put. Tata ustaje da ga pokrije ćebetom, ali ga ja zaustavljam: "Ne, ne diraj ga. Neka to neko drugi učini" - stoji u knjizi.

Pisao je i o sahrani.

- Sahrana je sledila muslimanske običaje. Jednostavan kovčeg su rođaci i prijatelji prenosili iz ruke u ruku. Osoba koja je nosila kovčeg pomerala se prema čelu kolone kako bi ga ponovo dodala. To je lanac ruku koji prati pokojnika do rake. Za spuštanje platnenim trakama bilo je određeno šest najbližih ljudi koje je odabrao otac. Pored groba, gde se okupilo mnogo ljudi kako bi učestvovali u obredu, bile su postavljene lopate. Otac je uzeo jednu i bacio prvi komad zemlje u raku. Zatim sam ja bio na redu, i ja sam učinio isto, jednom, dvaput, ali dalje nisam mogao. Pustio sam lopatu da padne. Pokriti ga značilo bi prihvatiti da je mrtav, a u mojoj glavi Sapko je još uvek bio živ. Ne mogu da priznam da ga više nema. Bio je premlad, bio je moj brat. Pridružio sam se porodici i plakao oko njih. Otac nije pustio ni suzu. Sledećeg dana se vratio sam na grob i plakao ceo dan, od jutra do večeri - navodi Ibrahimović.