ПОТРЕСНИЈЕ НЕ МОЖЕ Златан Ибрахимовић до детаља описао смрт брата, последње минуте и сахрану: На свом телу има обележје које ће га заувек пратити

Ибрахимовић каже да му је посветио једну тетоважу.

- Не желим да размишљам о томе како ће изгледати мој живот кад остарим и како ће старити моје тетоваже. Намерно сам их ставио на леђа како их не бих гледао. На ногама немам тетоважа; ту су само ожиљци од мог стила игре и моје фудбалске историје. На руци имам тетовиран датум рођења мог брата Сапка, који је преминуо у 42. години, 30. април 1973. Леукемија га је однела за само 14 месеци, због чега не желим да размишљам о будућности, већ да се фокусирам само на садашњост - написао је Ибрахимовић.

- Сапко је почео с терапијом, али му се стање у неколико месеци погоршало. Вратио сам се из Париза где сам играо и затекао га отеченог, без косе, већ се тешко кретао. Било ми је јако тешко да га гледам у таквом стању. Нисам био спреман. Морао је да пије гомилу лекова да би се осећао боље, али било је то само привремено. Тата га је одвео у купатило, па се вратио у дневни боравак и први пут ми признао: 'Нема наде'. Погледао сам га и схватио озбиљност његовог погледа. Нисам могао да дишем, нисам могао да гутам. Али, како? Сапко ми је давао наду, а тата ми је одузимао. Са свом физичком снагом коју сам имао, са свим новцем, са свим светским познанствима, нисам могао ништа да учиним да помогнем брату. Осећао сам се потпуно немоћно, као апсолутна нула. Био сам уништен. Сапко је потом преминуо, а тата се исцрпљен бринуо о њему 24 сата дневно преко годину дана. Није се одвајао од њега ни на минут. Ослабио је, више није могао ни да га подигне, иако је Сапко већ тада био лаган као перо. Био је приморан да га врати у болницу. Кренуо сам према клиници, звао тату, он је изашао из клинике и дошао према мени. Заједно смо отишли до Сапкове собе. Већ је био у коми. Неправилно је дисао. Тата ми је објаснио да се продужују интервали између удисаја. Седим у подножју кревета, али тешко ми је да погледам брата. Не могу. Само слушам дах који се продужују. Након 15 минута, тата говори: 'Готово је'.

- Шта?

- 'Не дише више' - написао је Ибрахимовић и додао:

- Сапко је чекао да дођем пре него што је умро, желео је да будем ту поред њега. Потпуно сам уверен у то. Док сам каснио са спавањем, доручковао без журбе, радио све темељно, он ме чекао. Тек кад сам стигао, након десет минута, мој брат је удахнуо последњи пут. Тата устаје да га покрије ћебетом, али га ја заустављам: "Не, не дирај га. Нека то неко други учини" - стоји у књизи.

Писао је и о сахрани.

- Сахрана је следила муслиманске обичаје. Једноставан ковчег су рођаци и пријатељи преносили из руке у руку. Особа која је носила ковчег померала се према челу колоне како би га поново додала. То је ланац руку који прати покојника до раке. За спуштање платненим тракама било је одређено шест најближих људи које је одабрао отац. Поред гроба, где се окупило много људи како би учествовали у обреду, биле су постављене лопате. Отац је узео једну и бацио први комад земље у раку. Затим сам ја био на реду, и ја сам учинио исто, једном, двапут, али даље нисам могао. Пустио сам лопату да падне. Покрити га значило би прихватити да је мртав, а у мојој глави Сапко је још увек био жив. Не могу да признам да га више нема. Био је премлад, био је мој брат. Придружио сам се породици и плакао око њих. Отац није пустио ни сузу. Следећег дана се вратио сам на гроб и плакао цео дан, од јутра до вечери - наводи Ибрахимовић.