ОПАСНА АЖДАЈА: Ево како је изгледао први аутомобил у Београду, СВИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ (ФОТО)
Ово је била његова рута по главном граду.
Био је то значајан датум у престоничкој историји. Тог 3. априла 1903. године на железничку станицу, право из фабрике у Аустроугарској, стигао је први аутомобил у Србију. Ово "чудо невиђено" коштало је право богатство. Причало се да се од тих пара могла купити једна комплетно опремљена кућа у Београду и то у каквом бољем делу града, па је много људи са нестрпљењем радознало гвиркало како би видело ко је то себи могао да приушти ову необичну справу.
ВОЈСКА ЗАБРИНУТА: Електрични аутомобил пројурио кроз заштитну ограду (ВИДЕО)
СПОРА ВОЖЊА - БРЗА КАЗНА: Ево колика је најмања дозвољена брзина
МОРАТЕ ДА ЗНАТЕ: Возачи бензинаца и дизелаша могу "драстично смањити потрошњу горива" притиском на једно дугме
Поносни купац "Nesselsdorf"-a, типа Б, био је Божа Радуловић, богати београдски кућевласник, а заједно са аутомобилом стигао је и специјални возач из фабрике, па се срећни власник у пратњи неколико пријатеља и радозналаца провозао својом необичном "кочијом" од Железничке станице данашњом Немањином, па улицом Кнеза Милоша ка Топчидеру.
Очекивано, пролазак првог аутомобила кроз Београд оставио је великог утиска на чаршију. Данима потом, то је била главна тема разговора у свим престоничким кафанама, а они који су имали среће да уживо виде ово "чудо" говорили су: - Прође синоћ аждаја, светле јој се очи надалеко и брекће, а гази све пред собом.
Фијакер без коња
"Nesseldorf" tip Б, пионирски подухват истоимене фабрике која и данас послује под именом "Татра", много више је подсећао на фијакер него на аутомобил каквим га ми замишљамо.
Добрим делом је био направљен од дрвета, имао је четири седишта и правоугаони облик. Мотор од 12 коњских снага био је смештен испод пода. Резервоар за гориво, резервоар за расхладну течност и хладњак налазили су се испод предње хаубе.
У периоду од 1902. до 1904. у четвороседној варијанти произведено је само 38 ових аутомобила. И, управо један од њих завршио је у Београду, у власништву Боже Радуловића.
Ко ће возити "аждају"?
Крајње иронично, Божа Радуловић није имао ни најмању намеру да седне за волан свог аутомобила. Кажу да га је и сама могућност ужасавала и да је због тога мајстор пристигао из фабрике добио задатак да богаташевог пријатеља Сретена Лукића научи да вози и одржава машину.
А овај се показао као добар ђак. Остало је забележено да је возачу из иностранства требало нешто више од месец дана да га обучи да самостално управља возилом. Након тога, Сретен је положио "возачки испит" у Београду и то пред трочланом комисијом (чији је само један члан пре тога заправо видео аутомобил!) и тако постао први српски "школовани" шофер. Његова возачка дозвола, прва такве врсте издата у Србији, и данас се може видети у Музеју аутомобила у Београду.
Један непредвиђени проблем – да у читавој држави нема ниједне бензинске станице на којој би могао да се купи бензин, решен је тако што су Божа и Сретен резервоар пунили бензином купљеним по београдским апотекама и, након свега – први аутомобил испод Дунава и Саве, био је спреман да се отисне на путовање по српским друмовима.
Један крај и много нових почетака
Прича је на крају имала тужан крај… бар по Божу. Само три године након што се тријумфално провезао Београдом у свом аутомобилу, проћердао је сво своје богатство и банкротирао.
У покушају да спаси шта се спасти може, свог четвороточкаша је продао, па је тако и Сретен Лукић остао без посла. Ипак, не задуго! Након што је династија Карађорђевић набавила први, краљевски аутомобил, постао је дворски шофер и возио је краља Петра И. Како је своје знање радо делио са другима, у историју се уписао и као "професор" свих возача који су се у наредних десетак година појавили у Београду.
Јер, иако су оновремени аутомобили били луксуз чак и за богате, њихов број на спрским друмовима постепено је растао. Већ 1904. у престоницу је стигао други аутомобил, па онда и трећи, четврти… десети… Забележено је да их је уочи почетка Првог светског рата било око 70 с тим што је добар део био у власништву војске.
Пораст броја аутомобила пратио је и развој нафтне индустрије. Након Првог светског рата у Београду је, код кафане "Топола", на углу улица Краља Александра и Дечанске, постављена прва бензинска пумпа, а у наредним годинама и други већи градови су добили своја точиона места.
Ипак, тек после Другог светског рата ова индустрија доживела је праву експанзију! Већ 1945. национализацијом и откупом постојећих петролејских стоваришта и изградњом нових, формирана је дистрибутивна мрежа и основано Трговачко предузеће за промет нафте и нафтних деривата. Четири године касније са радом је почело и Предузеће за истраживање и производњу нафте, претеча једне од најзначајнијих и најдуговечнијих компанија у Србији – Нафтне индустрије Србије, или популарног НИС-а, пише Курир.
