ИСПОВЕСТ ГАСТАРБАЈТЕРА: Немам коме у Србији да се докажем, комшији је одавно цркла крава!
Живи у елитној четврти Колони у изнајмљеном стану. Тешко је тамо имати нешто своје. Све те тера да радиш и трошиш.
Да ни онима који живе "преко гране" није савршено показује и исповест Србина који у Швајцарској живи 20 година, а који је при посети Београду свом добром пријатељу открио како живот и рад тамо заиста изгледају.
- Дошао ми је пријатељ из Женеве. Одвео сам га на сладолед. Има 30 година. Није ожењен, тренутно нема девојку. Има доста посла, добар сако, нови ајфон, и пристојну дозу незадовољства. Има толико новца да га не хвата паника која мори његове вршњаке у Србији. Пошто нема панике која људима ипак даје неку живост, он изгледа уморно и презасићено. Тридесет година рада у строго уређеном систему, никакав капитал, и никакво емотивно залеђе звано породица.
Живи у елитној четврти Колони у изнајмљеном стану. Тешко је тамо имати нешто своје. Све те тера да радиш и трошиш. Док радиш, можеш пристојно живети, кад одеш у пензију бежиш из Швајцарске главом без обзира. Има 30 година и 10 година радног стажа. Ретко ко овде може тим да се похвали. Викенд нема. Један дан недељно му је слободан и притом тај дан се стално мења. Ради за Нову годину и Божић. Када дође у Србију, сви га гледају као гастарбајтера. Сваку његову мисао мере кроз швајцарске франке.
Најбољи пријатељи гледају га као потенцијалног инвеститора који ће као “деус ex machina” доћи и решити њихов највећи пословни неуспех – незапосленост. О девојкама је излишно говорити. Бивше другарице су престаре за њега, а оне млађе у његовом присуству брзо оболе од спонзорштине и старлетизма.
И поред безнадежне ситуације која ништа не обећава, мој пријатељ је разбио касицу прасицу и пошто је избројао 15.000 евра дошао је у родни Београд и обложио кућу каменом. Поред нове камене фасаде подигао је и ограду преко 2 метра и обложио је истим оним каменом. На моје питање да ли је могао паметније да уложи новац (питање сам формулисао са једним избезумљеним “зашто?”) одговорио ми је да је камен вечан.
У Швајцарској где су шљакери из Србије очигледно ефемерни и небитни, један Београђанин – Србин у најбољим годинама и у напону снаге даје црно испод ноктију како би обложио своју породичну кућу “вечним” каменом. Потпуно је јасна његова потреба да сачува и конзервира кућу у којој је проживео безбрижно и срећно детињство и коју везује за свој дом.
Швајцарац који се грози Швајцарске и бивши Србин коме се не враћа кући
На моје питање да ли је мешалица за бетон која даноноћно ради у дворишту весник повратка, он ми даје изненађујући одговор да за њега нема живота у Србији. У децембру коначно добија папире после 15 година. Постаје Швајцарац који се грози Швајцарске и бивши Србин коме се не враћа кући. Доста му је свега! Као Швајцарац даће отказ и отићи ће на биро. Примаће скромну социјалну помоћ од 2.000 евра. Са тим новцем му нема живота у прескупој Женеви.
Драги мој, пола Швајцарске је на бироу! Нико не ради и сви живе на терету социјалног прогрома. Долазе Албанци и Французи да раде за сићу док су прави Швајцарци срећно незапослени – прича ми. Србија је лепа за живот када имаш пара, али живот напољу га је учинио “светским човеком” тако да се сада свуда осећа као странац. Оно што би могло да га врати у домовину једино је нова “мечка”.
Међутим, ипак има мало више мозга, па је угушио у себи тај гастарбајтерски сан. И комшија и његова крава цркли су одавно за мог пријатеља, тако да се нема коме показати шта се стекло и зарадило “преко гране”. Окамењена вечна кућа остаје хипотетички да лебди у његовом личном универзуму све до дубоке старости када ће, програмиран као сваки пас, доћи ту да умре.
Сели се на Кубу
До тада ће живети на Куби! За 15 година живота у Женеви ужелео се сунца. Женева има ужасну климу. Показује ми на телефону поглед из свог стана у кварту Колони. Види се језеро и гомила сивих облака.
Тако ти је стално пријатељу мој драги”, изговара док срче еспресо. Куба је рај на земљи. Са 100 евра живиш ко Бог. Непокретности су јефтине и сад је тренутак да се инвестира. Куба се полако отвара ка странцима. За неколико година цена непокретности ће енормно скочити.
Сад треба куповати добри мој. Једини проблем је што морам да оженим Кубанку да би могао да купим себи неки станчић уз доста повољан кредит – каже ми са смешком док завршава сладолед. Видим у његовом погледу идеју о срећном крају, али негде дубоко у мом бићу Његош васкрсава и подсећа ме да нико није срећан и довољан.
Нисмо се брукали један пред другим, фино смо попричали, а ја сам му се пристојно најавио као гост у Хавани јер се и ја сам борим са том идејом о “срећи за живота”, па ме интересује да ли је кубанско Сунце блаже од овог неумољивог и окрутног српског”.”