Да ли ће се исплаћивати накнада запосленима када градски превоз постане бесплатан у Београду? Ево шта каже закон и каква права имају радници
Александар Шапић, градоначелник Београда, саопштио је данас да ће од 1. јануара 2025. године градски превоз у Београду бити потпуно бесплатан.
Том одлуком Београд постаје први милионски главни граду у Европи у којем је бесплатан превоз што је наишло на позитивне реакције јавности.
Али и таква одредба довела је до постављања важног питања. Да ли ће због бесплатног градског превоза бити укинута накнада трошкова за превоз запосленима?
Питање да ли послодавац задржава обавезу да исплаћује накнаду за превоз запосленима уколико је градски превоз бесплатан зависи од неколико фактора, укључујући законски оквир, колективне уговоре и интерне акте послодавца.
1. Законски оквир у Србији
Према члану 118. Закона о раду запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то:
- за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз
- за време проведено на службеном путу у земљи
- за време проведено на службеном путу у иностранству
- смештаја и исхране за рад и боравак на терену, ако послодавац није запосленом обезбедио смештај и исхрану без накнаде
- за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин
- за регрес за коришћење годишњег одмора
Врховни касациони суд је заузео став да право на накнаду трошкова превоза припада свим запосленима, без обзира на то да ли користе јавни превоз, сопствено возило или долазе на посао пешице. Суд је прецизирао да исплата накнаде није условљена растојањем од пребивалишта до радног места.
Трошкови се одређују према броју ефективних радних дана и цене појединачне превозне карте у јавном превозу. Врховни касациони суд налази да опредељење законодавца да се висина накнаде трошкова превоза призна запосленима у висини цене превозне карте у јавном саобраћају истовремено не значи да је коришћење средстава јавног превоза законом прописан услов за остваривање права запосленог на трошкове превоза и да је законом то право ускраћено запосленима који превоз до радног места обезбеђују на други начин - наводи се у одлуци суда.
Ако је градски превоз бесплатан, послодавац би могао сматрати да стварни трошкови превоза више не постоје. Међутим, с обзиром да право на накнаду и даље остаје, јер се заснива на законској обавези, а не искључиво на фактичком постојању трошкова, поставља се питање како ће ово бити регулисано од 1. јануара 2025. године када ће реалани трошкови превоза (уколико је реч о градском превозу) износити 0 динара.
2. Колективни уговори и интерни акти
Ако је градски превоз у потпуности бесплатан, послодавац и даље може бити у обавези да исплаћује накнаду за превоз, осим ако је другачије дефинисано колективним уговором или интерним актима. Запослени који не користе градски превоз, већ долазе на посао сопственим возилом, бициклом или пешице, такође имају право на накнаду, што је потврђено и у одлуци Врховног касационог суда.
3. Места где градски превоз није доступан
Ако запосленима није доступан бесплатан градски превоз (нпр. долазе из приградских насеља или других градова), послодавац и даље има обавезу да надокнади трошкове превоза који су потребни за долазак на посао сопственим аутомобилом или неким другим превозним средством.
Чак и кад градски превоз постане бесплатан, право запослених на накнаду за превоз не мора аутоматски престати. Послодавац, по важећем закону, има обавезу да исплаћује накнаду, осим ако су интерни акти или колективни уговори другачије дефинисани.
