Индија постаје четврта светска сила: Раме уз раме са Кином

Да будемо прецизнији - центар света. Кина и Индија су места где су настали први пробоји у цивилизацији, а сада је ситуација таква да је Индија земља са највећим привредним растом од "великих земаља", чак 8,4 одсто, што је више од пет процената које Кинези једва постижу после успоравања пре неколико година.

Да све буде још импресивније, Индија ће до 2030. постати трећа највећа економија света, после Кине и САД, док ће 2075. овим темпом стићи и до другог места, испред Сједињених Америчких Држава.

После свега овога стиже и најфрапантнији податак, а то је да је Индија у 2024. години постигла незамисливо – свега један проценат њеног становништва сада живи испод границе сиромаштва од 2,15 долара дневно.

То је успела упркос класичним економским теоријама које кажу да је за "бег из сиромаштва" неопходна индустријализација и прелазак људи из села у градове, као у Британији у 19. веку или у Кини на прелазу у 21. век.

Голдман Sachs у свом извештају наводи као предности Индије следеће ставке: растућа популација, капиталне инвестиције и све већа продуктивност радника, али и опадајући број издржаваних лица.

Економиста специјализован за Индију Сантану Сенгупта навео је у својој анализи и да ће у наредне две деценије Индија имати један од најнижих односа издржаваних лица у односу на запослене међу регионалним економијама.

Ако упоредимо ове бројке са подацима од пре тачно 30 година видећемо да је 1995. скоро 50 процената становника Индије живело у апсолутном сиромаштву.

Тада је број сиромашних Индијаца премашивао целокупно становништво које је живело у држави 1947. године, када је стекла независност и збацила британску власт. То се називало ендемичним индијским недостатком прогреса и затвореном петљом сиромаштва.

Смањење на испод једног процента је зачуђујуће јер пркоси двема економским теоријама које су на Западу важиле веома дуго: прва је да се бег из сиромаштва може десити само уз снажну индустријализацију и пресељење становника са села у град, уз замену пољопривреде индустријском производњом, а друга је да се бег из сиромаштва дешава када се на тржиште рада масовно укључе жене.

Бројке, пак, показују да је 40 одсто индијског становништва и даље запослено у пољопривреди, а да је проценат жена које су у радном односу свега 20 одсто.

Од људи који су напустили сиромаштво, у кинеским истраживањима око 37 одсто је прешло из пољопривреде у неку другу привредну грану, у Мексику је тај проценат био десет, док је у Јужној Африци свега седам одсто.

Ове цифре су импресивне јер показују да Индија излази из сиромаштва, а да не мења ни структуру своје привреде (пољопривреда је и даље занимање већине), ни социолошке обрасце – Индијке су и даље у четири петине случајева домаћице.

Ово је у оштрој супротности са источном Азијом где су жене преузеле многе позиције у сектору рада, али истовремено и постале мање заинтересоване за брак и децу – што се одражава у минијатурним наталитетима Кине, Јужне Кореје или, пак, Јапана.

То не значи да у Индији не настају мегалополиси и да се људи не селе у градове, али, по анализи, миграција у градове је такође можда помогла повећањем вредности оскудице сеоске радне снаге, подизањем плата за људе који су остали на селу.

Додајмо томе да је у Индији током протеклих неколико година извршена највећа реформа водоводне мреже, у којој је скоро свако домаћинство сада добило текућу питку воду. И то је сигурно допринело останку у пољопривредном сектору.

Индија је, дакле, успела да се високо дигитализује, али истовремено и да сачува пољопривредни сектор и становнике на селу. Структура породице и друштвени обрасци (није за чуђење имајући у виду традиционалистичке визије премијера Нарендре Модија) остали су исти. А земља се ишчупала из канџи сиромаштва.

Овај пример се сада изучава у школама економије јер показује да је могуће не направити закрчене мегалополисе и променити друштвено ткиво неке земље, а опет постићи импресивне економске резултате.

Следеће? Наредних 20 година представља временски прозор у оквиру којег би Индија требало да прошири производне капацитете, тржиште услуга и инфраструктуру, наводи Сенгупта.

Можда је управо Модијева идеолошка позадина била покретачка сила. Он је 2022. године прокламовао да је следећи циљ "деколонизација индијског ума" и лансирао идеју "Акханд Бхарат": неподељене или Велике Индије. Почео је све чешће Индију да зове Бхарат и говорио да је Индија једна од најважнијих светских цивилизација, па да као таква треба да буде и светска политичка велесила – уз САД, Кину и Русију, и економска сила, не мењајући своју срж.

Било како било, Индија је постала нешто сасвим уникатно у историји светске економије и овај пример ће свакако бити анализиран, ако не и копиран.

Извор: Србија Данас/б92