ЖЕЉКО ОТИШАО У ЈАПАН, А ТАМО ГА ТУЖИЛИ ШЕФУ ЈЕР СЕ НАСМЕЈАО И ЗЕВНУО: "Да сам остао тамо, завршио бих или у болници или у лудници" (ФОТО)

Фотограф Жељко Тутњевић је Славонац који се након завршене средње школе доселио у Дубровник. Није ни знао да ће тамо упознати љубав свог живота, своју покојну супругу Изуми, која је била родом из Јапана, и са којом је засновао породицу.

Крајем септембра 1992. преселили су се у Јапан, где је доживео небројене културне шокове. У Јапану му је највише сметао дуг радни дан, после којег радници остају и бесплатно раде пет сати прековременог рада, а засметале су му и ниске плате.

У тренутку је схватио да ту више не може да живи јер је по цео дан радио и није успео ништа да сачува.

Његова супруга је била родом из града Кагошима на острву Кјушу, који је јужни део Јапана. Тамо су се тек доселили и брзо се прочуло да су у то време избеглице из Хрватске. Након пресељења у овај град, уследило је пријатно изненађење. Човек чији је син ишао у разред са Тутњевићевим сином покуцао им је на врата и питао да ли им треба помоћ.

То је била једна од ствари која га је изненадила, а након тога су почели да добијају помоћ. Господин који им је покуцао на врата донео им је пешкире, неко други је донео стари телевизор јер нису имали ништа. И Тутњевић је у то време тражио било какав посао, а преко познаника га је на крају и добио. Постао је асистент фотографу Акири Кавамури, који је имао свој фото-студио и правио рекламне фотографије.

Прва пословна прилика

Његов радни дан је изгледао као да носи филмове које је мењао у апарату, носио је и торбу са фотографском опремом и слично. За овај посао је плаћен 6.000 јена (¥), односно у то време 60 долара по задатку, што је у то време био леп износ. На једном задатку, шеф фотографа га је одвео у медијску кућу која је издавала часопис о пецању и тамо је добио нову пословну прилику.

Сазнао је да траже фотографа који би хонорарно сликао за часопис и понудио му је плату од 100.000 јена, односно у то време је била око 100 долара. Уредник часописа му је рекао да ради више од десет година и да до сада никада нису имали фотографа који је направио такве фотографије и понудио му стални посао. То је такође значило да је морао да напусти стари посао, јер за њега неће имати времена.

"Радни дан од 14 сати, од чега је пет сати слободно"

И поред тога што је Жељков рад био изузетно цењен у Јапану, многе ствари му, како је рекао, нису биле најјасније. На разговору за посао му је речено да првог радног дана дође у 9 часова. Када је дошао у редакцију, сви су већ седели и радили. Био је крај радног дана и сат је показивао 17.30, али нико није био спреман да иде кући. Недуго затим схватио је да остају на послу до 22 сата.

- Такав је јапански систем. Плаћен сам да радим од 9 до 18 часова. То је девет сати, али једносатна пауза за оброк није плаћена. Тај сат за ручак виде као слободно време јер нисте радили, већ сте изашли да једете. То сам касније сазнао. Ово се у Јапану зове "сабису зангјо". Термин потиче од речи "сабису", што се преводи као услуга, а "зангио" значи прековремени рад. Када им се радно време завршавало у 18 часова, остали су до 22 сата. Радило се о радном дану од 14 сати, од чега је пет сати било бесплатно - објаснио је Тутњевић и додао да се ради и викендом.

Добио је и социјалну помоћ, због чега се осрамотио

Као и сви почеци, и Жељкови почеци су били тешки, а он се посебно бринуо јер је ту живео са супругом и троје деце. С обзиром на то да по доласку код себе нису имали уштеђевине и ствари, присетио се једне, за њега, велике срамоте.

- Када сам са породицом дошао у Јапан, добили смо социјалну помоћ и то је било срамотно за мене. То је био разлог зашто сам желео да што пре нађем посао. Наша помоћ је била 240.000 ЈПИ месечно, што је било 2.400 долара. За разлику од Јапана, социјална помоћ у Хрватској била је око 300 или 500 куна, ако се не варам - рекао је Жељко, преноси Мировина.

Он је додао да са овим обликом финансијске помоћи долази и одређена контрола. Тако су сваког месеца долазили из социјалне службе и проверавали да ли имају ауто, да ли имају више од пет дубоких и пет плитких тањира, као и пет малих и пет великих кашика. Није требало бити луксуза. Међутим, објаснио нам је да ниједна његова плата није била висока као социјална помоћ.

"Они град од 750.000 становника сматрају селом"

У Јапану је наишао на велике разлике у перцепцији величине градова. Жељкова покојна супруга Изуми била је из Кагошиме и за њу је то било село јер је ту живело 750.000 људи. С друге стране, за Тутњевића је представљала метрополу. Не само да је то био мањи град, већ је и Кагошима била једна од најсиромашнијих префектура у Јапану по свим стандардима.

- Нешто као овде, што јужније, то тужније. После тога смо одлучили да одемо у велике градове попут Токија, Осаке или Нагоје, где бисмо могли да зарадимо веће плате. Моја ћерка Дора ми је рекла да је Токио пун новца. Када сам био у Токију видео сам нешто што никада раније нисам видео - тврди Тутњевић.

Око 17 часова такозвани "платник", како су звали људе у кошуљама и оделима, почео је да бежи ка метроу. Тутњевић је признао да није могао да верује шта је тада видео.

- Када сам то видео, рекао сам: "Ако останем овде још годину дана, завршићу у лудници или болници". Мораш се родити тамо да би ти било нормално. Само Токио има око 20 милиона становника. Ако живите у месту које је удаљено два сата вожње возом, а посао завршите у 22 сата, једва стижете кући и већ морате да се пробудите у четири ујутру и поново возите возом од два сата. Зашто? Радити по 14 сати за некога ко вас као радника није ни брига? - сматра Жељко, који је у Земљи излазећег сунца доживео бројне културолошке шокове.

Када је Тутњевић већ схватио да му такав начин живота и рада не одговара и размишљао је да се врати у родну земљу, упознао је госпођу која је имала своју лабораторију за развијање фотографија. Убрзо му је открила да њен отац има исти фото студио. Након разговора, позван је у њихов дом где је њену мајку и другарицу учио енглески.

На крају су му понудили посао јер им је био потребан фотограф у студију. Жељко је имао другачији начин рада јер је био, како каже, вагабунд фоторепортер, док су у том студију фотографи радили са другачијом опремом на коју је навикао. Чини се да му то није био проблем јер је тамо радио седам месеци и то му је било последњих седам месеци у Јапану.

У том тренутку је помислио: "Какав је то посао ако не можеш мало да уживаш?" И док је с једне стране било незамисливо зевати или смејати се на послу, Жељку је било помало бизарно што Јапанци ручају или седе у канцеларији и пуштају ветар. Тамо се то сматра здравим - објаснио је Тутњевић, јер сматрају да треба направити одушак. Наишао је на још једну веома непријатну ситуацију.

– Био сам у лифту у згради у којој сам радио и наишао је један старији човек у оделу. Рекао сам коничива (поздрав на јапанском) и пружио руку. Узвикнуо је и одбио да га да. Убрзо се пронео глас и ћерка власника фото студија ме је питала шта сам урадио. Била је то велика грешка, како је рекла, јер се радило о пословном партнеру њеног оца. Рекао је њеном оцу за мене да сам "бака гаијин" (што у преводу значи глупи странац). У Јапану се не рукује, већ се клања, рекао је фотограф Тутњевић.

Никада није сасвим савладао језик

Тутњевић сматра да никада није довољно савладао јапански језик, иако га разуме и зна да говори. Међутим, ако се ово упореди са чињеницом да мале јапанске девојчице и дечаци почињу да уче да пишу катакану и хирагану са три године, јасно је зашто Жељко тако гледа на своје знање језика. То је писмо које се састоји од најмање 10.000 знакова. Људи који знају најмање 1.200 знакова сматрају се писменима. Осим тога, постоје и други знаци, објаснио је Тутњевић. Управо кроз такав образовни систем прошла су његова деца током живота у Јапану.

- Моја деца подједнако добро говоре јапански и хрватски, за разлику од мене који се споразумевам, али нисам на нивоу да могу да будем као моја деца. Дора је одмах кренула у школу кад смо ми дошли, па је мало хватала граматику, а Свемир је ту од вртића па је одмах научио. Дора је тамо завршила школу и на јапанском и на хрватском језику. Има три дипломе, а студије је финансирала самостално уз помоћ разних стипендија - поносно је изјавио Жељко за своју ћерку.

Признао је да је тог дана дошао кући у 21 и, како је сам рекао, пукао му је филм. Његова покојна супруга Изуми схватила је да нешто није у реду, па јој је рекао све. Доста му је свега, па и Јапана и њиховог начина живота, на шта му је она рекла да ће се онда, као породица, вратити у Хрватску.

- Нисам могао тамо да издржим јер ништа ниси могао да спасеш, понижавају те као животињу, шта год кажеш, зову те "бака гаијин". Да има пара да знам да могу нешто да уштедим и имам, а није било. Нисам имао ни сладолед - закључио је дубровачки фотограф из Нашица.

После скоро четири године финансијски неизвесног живота у Јапану, Тутњевић је одлучио да се врати у Хрватску. Његова супруга Изуми остала је у Јапану још две године са најстаријим сином, док је Жељко две године живео у Хрватској са ћерком и млађим сином. Након тога, Изуми и најстарији син су се вратили и поново били у Жељковом загрљају. Цела породица је после овако сложене животне ситуације била срећна, задовољна и што је најважније, поново на окупу.

Извор: Србија Данас/Мировина.хр/Лука Калац/М.А.