Ашкенази и Мизрахи: Оживеле старе етничке поделе међу Јеврејима
Жестоко поларизована предизборна кампања у Израелу избацила је на површину раздор за који су многи мислили да је давно утихнуо, а то је дубоко укорењена подела на Јевреје европског и блискоисточног порекла, пише агенција АП у својој анализи.
Мизрахи, или блискоисточни Јевреји, снажно су на изборима подржали конзервативну, десну партију Ликуд премијера Бењамина Нетанијахуа, док су се Ашкенази, или европски Јевреји углавном идентификовали са опозиционом Ционистичком унијом.
Таква динамика траје већ неко време али је овог пута, због нарочито узаврелих страсти, дошло до крупних варничења. Још откако је Нетанијаху победио, две стране не престају да размењују увреде које се нису чуле у јавности читаву једну генерацију: Ашкенази оптужују Мизрахе да су примитивци, а Мизрахи узвраћају тврдњом да су Ашкенази - елитисти.
Када је све почело?
Ова свађа потиче још из најранијих дана постојања државе Израел.
Дошавши из арапских земаља Блиског истока и из Севера Африке, многи мизрашки досељеници послати су у сиротињске транзитне кампове, а ашкеназијски лидери Лабуристичке партије, странке које је основала Израел, углавном је своју блискоисточну сабраћу гурнула у запећак.
Свог политичког спаситеља Мизрахи су пронашли у Менахему Бегину, вођи партије Ликуд, мада он није дошао са Блиског истока већ из Пољске.
Искуство дугогодишњег лидера опозиције помогло је Бегину да створи политичку алијансу аутсајдера која је "пронашла жицу" код Мизраха у њиховом осећању одбачености, па је Ликуд 1977. године дошао на власт, прекинувши уз помоћ масовне подршке блискоистичних Јевреја готово тродеценијску владавину Лабуриста.
Тешко је одредити колико тачно има Ашкеназија а колико Мизраха, пошто су мешани бракови међу њима данас врло уобичајени, али Мизрахи чине отприлике половину јеврејске популације Израела. Они се поодавно жале на дискриминаторно понашање јеврејске елите европског порекла, која традиционално доминира државним, војним и пословним институцијама.
У међувремену су ове жалбе утихнуле, а и доминација Ашкеназија се смањила, међутим јаз је и даље присутан. Мизрахи, на пример, никада нису имали премијера. У затворима, далеко више има Мизраха него Ашкеназија, док је у академским круговима обрнуто.
Међу сиромасима такође је највише Мизраха, а опет најсиромашнији израелски градови, где су Мизрахи крупна већина, углавном гласају за Ликуд, опраштајући овој странци капиталистичку политику која често не служи њиховим економским интересима.
Политика идентитета је снажнија од било ког економског интереса
"Наши родитељи и њихови родитељи гласају искључиво за Ликуд" откако је та странка први пут дошла на власт 1977. године, рекао је Асошиејтед пресу Маликрам Башари, чији преци потичу из Јемена. Упитан да ли би могао да гласа за Лабуристе, Башари (52) је одговорио: "Врло тешко. Превише имају љаге на себи".
Оваква врста става ни мање ни више излуђује просвећене Ашкензије, који не могу да схвате зашто би Мизрахи гласали за Ликуд, чија су централна тачка опредељења - високи трошкови живота.
Ашкензији се такође често указују да политика чврсте руке према Палестинцима, коју заступа Бењамин Нетанијаху, спречава усвајање мировног споразума који би донео земљи економски бум, од кога би Мизрахими имали користи.
Међутим, истраживања гласачких опредељења показују да Нетанијаху свој поновни избор за премијера - што пре избора није било извесно - дугује управо гласачима Ликуда из редова Мизрахија, које је мобилисао његов позив у последњи час.
Многи од њих су обећавали да ће окренути леђа Ликуду у знак протеста због економске политике коју је водио, или због незадовољства дугом Нетанијахуовом владавином и његовим, како се тврди, "декадентним начином живота". Али кад је дошао тренутак истине, а Нетанијаху на крају изборне кампање драматично упозорио јавност да арапски гласачи долазе "у гомилама" да гласају за опозицију, сиромашни "градови у развоју" доминантно насељени Мизрахима, масовно су изашли на биралишта и поново дали предност Ликуду. Ционистичка унија, модерна инкарнација Лабуриста, неочекивано је изгубила у последњи час.
Тако је у Сдероту, граду на граници са Газом, који подједнако трпи штету од ракета и незапослености и годинама се жали на то да га влада занемарује, Ликуд добио 43 одсто гласова док је Ционистичка унија добила само седам.
"Политика идентитета је снажнија од било ког економског интереса", оценио је професор Гидеон Рахат са јерусалемског Хебрејског института и Израелског института за демократију. То, према његовим речима, такође објашњава зашто чак и најбогатији Ашкеназији настављају да гласају пре за Лабуристе – заступнике високих пореза за најимућније грађане Израела - него за капиталистички оријентисан Ликуд.
Годинама је подела на Мизрахе и Ашкеназије била утихнула, уступивши место подели на Арапе и Јевреје и на секуларне и религиозне Јевреје. Али стари дух етничких подела поново је пуштен из боце у предизборној кампањи, када се на једном левичарском скупу ашкеназијски уметник Јаир Гарбуц пожалио на то да је "шачицу оних што љубе амајлије преузела контролу над земљом".
Размена увреда се наставља и после избора, а дно дна у сукобу била је јутарња телевизијска емисије у којој се један професор, познат по радикалним тирадама против имиграције Мизраха, брецнуо на саговорника, рекавши му: "Ништа се лоше не би десило да су твоји родитељи остали да труну у Мароку".
