Цитати Милана Младеновића: Живот је постао немогућ - СТРАШНО је што се људи не буне против тога! (ВИДЕО)

Била је то прича о лепим, паметним и полетним младим људима. Шта може да пође наопако? Шта може да не буде лепо? Међутим, осамдесете, време које се данас са сетом спомиње, нису биле баш тако романтичне како из данашње перспективе изгледа. Тачније, ниједна деценија на Балкану није баш била прича о спокоју и мирном и лепом животу. На својој кожи су то осетили уметници "новог таласа", а најупечатљивија је трагедија екипе окупљене око Милана Младеновића и култног бенда "ЕКВ".

Мало њих је преживело борбу са тугом и тескобом, бесмислом који су неретко сретали у животу. Њихов "велтшмерц" (бол, туга и беспомоћност) је био јачи од њиховог телесног постојања. Међутим, исти тај "велтшмерц" их је натерао да утеху проналазе у уметности и стварању и да иза себе оставе значајну заоставштину.

На данашњи дан, 21. септембра, Милан Младеновић би славио 57. рођендан. "Дечак из воде" певао је стиховима, гласом, гитаром. Он је заправо био песник. Његови стихови су говорили у име свих истомишљеника.

- Никад не знам у ком ћу смеру кренути. Дозвољавам да ме емоције "повуку" за собом и да ме просто "угурају" у неке ствари о којима раније нисам размишљао - говорио је Милан о свом стваралаштву.

Лепоту у њему ни једна мука није могла да убије. Напротив, тескоба и бол су му само "помагали" да из себе извуче још лепша дела. Зато је и певао:

- У сваком поразу ја сам видео део слободе. И кад је готово, за мене, знај, тек је почело!

Или:

- Ја сам одувек спавао, с' твојим именом на уснама. Ти си одувек спавала, с' мојим именом на уснама. И куд' год кренем, твоја је рука у мојој руци. И када желим нешто да кажем, ја кажем ми! Љубав, љубав, љубав, ах љубав!

Он је желео да наша земља буде место за све људе, за сву њену децу, да свако у њој живи како жели.

- Треба ми свет, отворен за погледе, отворен за трчање. И треба ми соба да прими пет хиљада људи, са дигнутим чашама, са дигнутим чашама...

У свом последњем интервјуу у недељнику "Интервју", Милан Младеновић је на питање да ли се времена мењају злослутно одговорио. Да је данас жив и да му поставе исто питање, чини се да би његов одговор био исти.

- Времена се мењају, како да не. Али, за сада се мењају нагоре!

Даље је наставио:

- Живот је овде постао немогућ. Страшно је само што се људи не буне због тога. Свако се плаши да не изгуби неки основни минимум који му је ипак загарантован до сада био, а сада и тај минимум престаје да постоји. Врло сам разочаран у људе који су дозволили да их сахране и морално, и људски, дозволили су да их пријатељи издају, да они издају своје пријатеље и браћу и све живо, и да се све то заврши у једној општој каљузи. Данас смо причали како си ти дошао довде, и како сам ја видео клинце који су сат времена чекали трамвај да би дошли у школу, и нису га дочекали. Све ми личи на чекање неког трамваја који треба да се појави, а уствари треба учинити нешто конкретно, тако да је то страшно све заједно: колико су људи неангажовани·и колико је тај основни минимум важнији од људског достојанства које је све дубље у блату... Понижени и увређени, буквално тако.

Његов вапај и врисак из песме "Јадранско море" као да и даље одјекује овим просторима. За неке нове изгубљене генерације које као да се непрестано "штанцују" на немирном Балкану и жуде за срећом, љубави и нормалнијим животом. "Овде је хладно, овде је зима, овде је мрак..."