Да ли смо заборавили да волимо: Случај Дана заљубљених

И мада се овај празник није претерано укоренио у нашем друштву, и мада заиста Срби имају светитеља који се слави 14. фебруара, који је чувар винограда и виноградара, шта нам то смета у Дану заљубљених?

Мала анкета коју је спровела редакција Србије Данас са питањем "ако сте против Дана заљубљених, зашто је тако" дошла је до одређеног броја одговора који завређују пажњу и покушај анализе. 

Када бисмо их све сублимирали у две реченице то би било отприлике овако: "Имамо свог светог Трифуна и не треба нам тај западњачки католички светац, већ само наши, који нам је подметнут да заборавимо ко смо и да нам узму паре. Ко воли, воли сваки дан."

Ко је свети Валентин...?

Валентин је живео у 3. веку. Погубљен је 269. у време када је цар Клаудије Други прогањао хришћане, као што су пострадали и многи други, од светог Петра којег је погубио Нерон, до светог Ђорђа којег је погубио Диоклецијан. 

Дакле, Валентин је битисао у време пре поделе на православне и римокатолике, те би аргументација против њега као "католичког свеца" била исто што и противити се светом Петру, светом Павлу, светом Николи, готово свима које бележимо и једни и други.

Штавише, и православна црква слави овог светитеља, али не 14. фебруара, већ 13. августа. Са друге стране, Римокатоличка црква је избрисала Валентина из календара како би ослободила места за друге свеце, али не прави сметњу прослави његовог имена.

За прославу Дана заљубљених, занимљиво, не треба ни "кривити" Римокатоличку цркву јер она ни не стоји иза њега. Иако се вероватно никада неће знати са сигурношћу, истраживачи су најближи уверењу да је све почело у Енглеској у 14. или 15. веку, јер је о њему писао Џефри Чосер.

...а ко свети Трифун?

Трифун је такође живео у 3. веку. И он је чинио чуда, попут Валентина који је судији који је водио процес против њега излечио кћер, вративши јој вид. Тако је и свети Трифун излечио бесомучну ћерку цара Гордијана Трећег. Међутим, потоњи цар Трајан Деције (рођен крај Сирмијума, у данашњем Срему) га је погубио 250. године, у време када је Валентин био дечак.

Слављен је и код православних и код римокатолика. Први га бележе 14. фебруара, а други 10. новембра. Заштитник је баштована и вртлара, виноградара, као и гостионичара "јер вино служе". Некада су му се људи молили да им помогне против скакаваца, глодара и осталих штеточина.

Заштитник је Котора у Црној Гори, где су његове мошти биле пренете у 9. веку и где је у његову част подигнута велика катедрална црква. Један је од светаца чувара Москве. 

Остали аргументи

♦ "Треба се држати само своје религије, не узимати од других", рекао је један од испитаника. Поставља се питање, којим бисмо се обичајима китили да није позајмица. Бадњак се палио још у времену Старих Словена, пливање за Часни крст је реликт времена кад су исти ти Словени износили идоле на обредно прање (погледајте: БОГОЈАВЉЕЊЕ: У поноћ погледајте у небо и замислите жељу - испуниће се!), ивањски венци, прављење крстића или жарење копривом за Ђурђевдан... Поштовање петка као светог, тј. дана кад се не ради остало нам је од Турака који су хришћане терали да тог дана не раде, а не у недељу, која њима није света. Безброј је обичаја, празника и елемената православног верског индентитета који су позајмице и мешавине више других.

♦ Да ли ће Срби заборавити ко су ако славе Дан заљубљених? На неки начин већ је одговорено у речима изнад. Ако нас нису покориле ракија коју смо научили да спремамо од Аустријанаца у 18. веку, кукуруз, кафа или бурек које смо добили од турака, мађарски јогурт, немачки грумбир (кромпир), руска пушка и амерички компјутер, тешко да ће и обичај да се један дан симболички нагласи љубав према вољеној особи.

Уосталом, већ имамо празнике љубави према родитељима и деци (Материце, Оци и Детенци).

Откуда бојазан?

По свој прилици, вековне борбе за слободу су на колективном памћењу српског народа оставиле дубоке ожиљке. Нападачи су неретко памћени по свом верском префиксу, био он исламски или римокатолички, немали број пута са правом (сетимо се насилног превођења на неку од ових вера кроз историју, забране ћирилице у време аустријске окупације у Другом светском рату и у време Неовисне државе Хрватске).

Да ствари буду боље сигурно нису помогли теоретичари завере који, користећи историјско искуство, пренаглашавају димензију штетног у усвајању туђих (пре свега западних) вредности, страшећи људе ватиканима, масонима, илуминатима, комитетима и осталим тајним организацијама.

Превише пута изударани, као да смо заборавили да нека страна навика може да буде лепа, а не само чин агресије. Уосталом, можемо и сами да створимо једну, ако нам ова не прија.