Да ли предстоји разлаз ЕУ и Америке?

У последње време – поводом политике Запада према Русији, а у светлу кризе у Украјини – утисак је да међу атлантским савезницима постоји озбиљан политички сукоб, који се углавном испољава вербалним иступима на јавној сцени мада овога пута има и неких конкретних потеза који подгревају утисак да је реч о сукобу. Али да ли је тај сукоб могућ и да ли он уствари и постоји?

У основи ЕУ и Америка су на истој политичкој линији, то јединство није доведено у питање. Другим речима, суштински сукоб не постоји.

ЕУ јесте већином против наоружавања Украјине, али истовремено није ништа мање политички и економски агресивна од Америке према Русији. ЕУ је додуше незадовољна и због веровања да је Америка лицемерна у санкцијама према Русији. Јер прошле године, када су на амерички захтев уведене западне санкције, трговинска размена Америке и Русије је повећана за 28 одсто, а руско-европска трговина је опала за четири процента.

Исти циљ, различити путеви

Постоје, дакле, разлике у приступу, али у приступу заједничком циљу. Европске силе такође верују да Украјина треба да буде званично неутрална земља, изван формалног чланства у НАТО савезу, али Америка се још јасно не изјашњава о томе иако своју позицију тестира преко пронатовског изјашњавања земаља Источне Европе, сада најактивнијих америчких савезника.

Европско поимање неутралности Украјине значи само да је формално изван НАТО чланства, али се Европа залаже да Украјина буде везана за Европску унију, што није баш неутралност. Све то се не би могло назвати сукобом.

Уверење о америчко-европском политичком сукобу посебно су оснажила два догађаја.

• На једној страни је немачко-француска иницијатива која је довела до споразума у Минску о прекиду ратних дејстава у Украјини и отварању пута мировном процесу.
• На другој је агресивна пропаганда Вашингтона и НАТО команде, на челу са командантом НАТО снага америчким генералом Филипом Бридлавом, који тврди да Русија пребацује "хиљаде и хиљаде" војника у источну Украјину, заједно са "стотинама" руских тенкова, чиме, сугерише се, изиграва споразум Минск 2, а тиме и Немачку као иницијатора тог споразума.

Немачка влада је саопштила да то, према њеним информацијама, није тачно и јавно је довела у питање смисао и намера пласирања таквих неистина. Изјаве генерала Бридлава званични Берлин је оценио као "опасну пропаганду", уз подсећање да се генерално поштује успостављен примирје и да нароужавање Украјине може само да води новом рату, а не миру.

Онда је дошла серија изјава како је сазрело време да ЕУ има своје засебне оружане снаге, своју армију, независну од НАТО. И то, како је рекао председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, због Русије. То, међутим, није изазвало много узбуђења у Вашингтону јер идеја о европским оружаним снагама је стара колико и сама европска интеграција, па до сада није ништа остварено.

У исто време, међутим, Немачка и Европска комисија подржавају контроверзни и потенцијално за ЕУ веома штетан споразум са Америком о слободној трговини, инвестицијама и партнерству (TTIP). Тај документ се припрема у највећој тајности, а до сада је неколико пута одлаган јер се верује да је на штету ЕУ. Али сада, у сред сукоба, има подршку ЕУ и кључне земље. О каквом сукобу је онда реч?

Намеће се и дилема да ли уствари Немачка својим ставовима о Украјини и НАТО индиректно само политички помаже председнику Бараку Обами. Да ли онда стварни сукоб уопште постоји?

Дугорочни и краткорочни немачки план

Далеко је важније питање да ли је уопште могућ сукоб Европе, тачније Немачке, и Америке. Ово што се сада дешава, додуше на нивоу реторике, је ипак дневно-политичког карактера, а оно што је важно, и то у светлу тектонских промена у савременом свету, је да ли је америчко-европски сукоб који би значио разлаз уопште могућ.

У постојећим околностима утисак је да такав сукоб није могућ. Европа и Америка су потребне једна другој, и то је константа њихових односа и ту нема промене, барем не у овом времену. Или прецизније, Европа, оличена у ЕУ, и не жели да се одвоји од Америке, то не желе њене политичке и економске елите.

Америка и ЕУ су толико пословно и финансијски повезане, испреплетене да би сваки раскид довео до озбиљних последица, за које ни једна ни друга страна нису спремне и не желе такав развој. 

Већина политичких лидера ЕУ се заиста нелагодно осећа под контролом Америке и жели самосталнију ЕУ, изнад свега Немачка и Француска, али реалност је другачија и на крају побеђује "математика". То је једноставно тако и не би требало имати било каквих илузија упркос изливима незадовољства и тешким речима са обе стране.

Званични Берлин, као предводник ЕУ, ради на дугорочном плану "осамостаљења" Европе од Америке, и у том циљу, како је објављено, Немачка ће у наредним годинама много више енергије уложити у политичку Европу. 

Унији је потребна криза како би преживела

Стварни сукоб, дакле, у овом времену није могућ нити постоји, закључује у свом тексту "Нови стандард".

Водећим земљама додуше одговара подгревање веровања да сукоб постоји и да се Европа опире америчком политичком терору. 

Али и сама ЕУ генерише кризу. И то због својих унутрашњих проблема. ЕУ је изнутра у добоким проблемима, практично је та интеграција пропала, и њој је потребна криза како би сачувала себе, како би опстала. Њен најупорнији оснивач Жан Моне је још 1956. године поручио да је европска интеграција створена на кризи и на кризама ће и постојати.

У одржавању кризе, која је инструмент опстанка ЕУ, кључна подршка Европи долази од Америке, и зато је у времену у којем живимо велика илузија да постоји атлантски сукоб и узалудне су наде оних који се надају самосталној Европи.