Дивљаци са ножевима у зубима
На стотине хиљада Африканаца и Индијаца морало је да се бори у првим редовима током Првог светског рата и то за "своје" колонијалне силе. Немачка пропагандна машинерија их је називала "дивљацима".
Већ на самом почетку рата који је вођен у Европи, колонијалне силе су почеле да прибегавају ангажовању бораца из прекоморских колонизованих земаља. Британци су посегли за ратницима из Индије. Око 130.00 војника из ове земље борило се за Енглезе на Западном фронту. Након што су избили први сукоби, у августу 1914. године, Француска пребацује први батаљон са колонизованих простора на Западу Африке. Заштитници из Сенегала-јединица, коју су Французи најпре ангажовали у Пикардији, претрпела је у Исеру огромне губитке. Око 450.000 људи из северне и западне Африке борило се на страни Француске током рата у Европи. Многи од њих били су принудно регрутовани.
Црни против белих
За немачку пропаганду борба названа окршајем црних против белих била је невиђен скандал. То потврђује и карикатура на којој је француски војник крајње расистички приказан. Крволочног погледа креће у варварски рат. У руци носи торбу са натписом дум-дум (ознака за забрањене смртоносне метке). Све је то требало да дочара суровост и бруталност француских ратника. Све те тешке расистичке поруке, које су у време Првог светског рата пласирали немачки медији, требало је да ојачају морал немачких војника у борби против нељудског, варварског непријатеља.
Немачка штампа је све до краја рата, била препуна чланака, који су немачке ратнике хушкали против афричких и азијских војника. Највише се говорило о одсеченим главама, ушима – и наводно неуништивој пожуди за белим женама. "Увек изнова се потврђује зверска пожуда црначких ратника“, тврдио је 1914. године Волдемар Шуце, аутор чланка наслова „Крвави дуг Енглеске у рату против беле расе“.
На све стране су се могли прочитати текстови препуни злонамерних инсинуација. Један од дневника, који је у томе предњачио јесте Германиа. „То је сасвим другачије човечанство“, наводи се тексту објављеном, у новембру 1914, у којем се говорило о бенгалским борцима у редовима британске војске. Они као "мајмуни лове брзим покретима и убијају брутално“. Чак и немачки интелектуалци, међу којима и Томас Ман – касније награђен Нобеловом наградом за књижевност – били су огорчени због ангажовања војника из колонизованих земаља, на фронтовима у Европи: „Ви верујете да имате право на Немце да пустите Киргизе, Јапанце, Гурке и Хотентоте.“
Рат у колонијама
Додуше, и Немачки Рајх је у својим борбеним редовима имао војнике из региона прилично удаљених од Старог континента. Оружане снаге су регрутоване у четири немачке колоније у Африци. Посебно у источном делу Црног континента, Немци су се ослонили на домородце Аскаре (на свахилију: борци). Један плакат у првом плану приказује ратника, који би требало да постане немачки херој у ратом разореној земљи. Генерал-мајор Паул фон Летов-Форбек, преноси DW.
Официр са мачем у руци самоуверено седи на коњу. У позадини се само делимично види како марширају војници Аскари. У стварности су они били ти који су поднели највећи терет рата. Они су били ти који су се борили и гинули. Дакле, Немци се у својој ратној стратегији заправо нису много разликовали од Британаца и Француза. Тек након завршетка Другог светског рата отвореније се говорило о истинској улози ратника из поменутих колонија, па тако и о правој подели улога у деструктивним сукобима. Био је то уједно и крај даљем увлачењу у ратове за које су господари били одговорни.
