Добио је СЕДМИЦУ НА ЛОТОУ па је отишао код шефа у канцеларију! Ево шта му је рекао...
Шок.
Замислите да сте данас освојили седмицу на лотоу. Како бисте се осећали? Шта бисте урадили са својим животом? За чиме бисте прво посегнули? Шта бисте рекли свом окружењу?
Управо се ово десило једном Београђанину, који је свој радни век провео у једним дневним новинама.
Прича, дакле, почиње у редакцији једног дневног листа, осамдесетих година прошлог века. Наш јунак је радио у ноћној смени, дакле у оно време кад се углавном убацују нове вести, за београдско издање, и разне сервисне вести. Међу тим сервисним вестима, али и стварима које ујутру "продају новине", био је и извештај са извлачења најпопуларније игре на срећу у бившој Југославији – Лотоа.
Важне за заплет ове приче су три чињенице:
1) наш јунак је имао навику да сваке недеље игра лото, и увек је играо исту комбинацију бројева;
2) увек у исто време, недуго после извлачења, доносили би му преломљену страну са објављеним извученим бројевима на одобравање, како би могла да се шаље у штампарију;
3) имао је колеге који су “вребали” да направе највећу “практичну шалу” у њиховим животима.
Шта се десило, сада већ можете да претпоставите.
Завереници, који су знали његову комбинацију, натерале су словослагаче да, уместо правих бројева који су извучени, на страну ставе бројеве које њихов колега већ годинама уредно уплаћује.
Заваљен у столицу, он пијуцка кафицу, пуши цигарету (тада се то могло у канцеларијама), и чека још једну страну на одобравање. Још једном страна број седам, и још једном 2-3, а можда чак и 4 поготка, убеђен је.
Овог пута, међутим, све је другачије: Први број – ту, други – има, трећи – ево га, четврти – ОПА!, пети – ПА ЈЕ Л МОГУЋЕ ОВО???, ШЕСТИ – БОЖЕ, ДАЈ МИ ЈОШ САМО СЕДМИ БРОЈ, МОЛИМ ТЕ БОЖЕ…
– ААААААААААААААААААААА! Седмица! СЕДМИЦА!!! ЉУДИ, ДОБИО САМ СЕДМИЦУ! ЉУДИ! – виче наш јунак по редакцији.
Они који не знају за “фору” и сами се радују, честитају му, вичу му “да частиш”, “браво мајсторе”, наш јунак виче, држи се за главу, па за срце... А завереници већ почињу да схватају да су можда малко претерали… Но пре него што су успели да му кажу, он вади листић из џепа, скида наочаре, ставља их на сто, и маршира према канцеларији главног уредника... И ради оно о чему многи у Србији маштају:
– Добро вече – упада без куцања, и пита изненађеног глодура: – Имаш ли минут, шефе?
Главни, одсечан као и увек, и помало бахат, каже: – Ајде, само брзо, шта је?
Наш јунак стишће листић у руци, и мирно креће:
– Ево шта је. Па мај.у ти ј.бем у пи.ку. Да ти ј.бем. Слушај бре битанго… (и наставља у сличном стилу пред запрепашћеним шефом). И наставља, и наставља, пет пуних минута сочне “части” за шефа.
На крају монолога показно баца новине шефу у лице и напушта канцеларију уз реченицу која се завршава са “отказ”.
За то време, колегама које су наместили игру више ништа није смешно. После пола сата прославе и дивљања по редакцији, један је одвео већ припитог слављеника у страну и почео да му прича:
– Друже, гледај, ово за лото, ми смо мало хтели да се нашалимо…
Слављеник га је прво бледо гледао једно 30 секунди, а онда се грохотом насмејао:
– Ма иди бре... Замало да ме зајебеш! Хахахах – наставио је са слављем, мислећи да се колега шали да се шалио.
Славље је потрајало у ноћ. Нико му више није пришао, како би му рекао истину. А онда је дошло јутро и београдска издања новина, са правим бројевима лотоа.
Кроз ову анегдоту можете закључити да, иако су то била тада друга времена, људи су генерално незадовољни и информација да су добитници седмице на лотоу их усрећује до лудила да пожеле цео свој живот променити из корена. Размислите шта бисте ви урадили да сте на том месту, са резервом да се и ова "априлска шала" може и вама такође десити.
