Драматична исповест припадника ГСС: Хвала ти, Тодоре!

"Тресу ми се руке од адреналина и брзо тражим по ранцу да ли сам понео све ствари које ће ми бити од користи и помоћи.Већ видим да сам неке веома важне заборавио, а како и не бих, када сам за 13 минута од позива на акцију био у возу "спакован".

Тренутно је око 07:00, и петак је. Путујем и размишљам да ли је тамо заиста толико лоше док ме други људи овако погубљеног, испрсканог од трчања по барама и са чизмама у рукама узбуђено гледају.

Стижемо код суда у Обреновцу око 9:30 и спремамо чамац, износимо опрему, киша почиње да пада.

Ватрогасци и полицајци се окупили око нас, видимо им по очима и разговору да они ништа још не могу да ураде, јер је вода увелико поплавила ниже делове града. Немају чамце, а пријава за помоћ је све више из минута у минут. Суд је тренутно највиша тачка на којој је сигурно, и по њиховим речима овде вода не може и неће доћи.У чамац улази наш шеф Орган, Деда и ја, а Млађа чека код аутомобила са остатком техничке опреме и сувом пресвлаком. Чамац је упловио у улицу која је до скоро била проходна за аутомобиле и људство, сада то већ више није могуће. Све је тако мирно, тихо,упловљавамо у непознати крај и имамо информација за свега неколико адреса које ћемо сада да тражимо, то нам је приоритет. Станица све слабије ради, те смо свесни да ћемо ускоро бити одсечени од света, а тако је и било убрзо. Вадимо један пар старијих, једну, другу, трећу породицу, више и не бројимо. Људи са околних кућа и кровова се деру, неки и псују, сви би да их одвеземо на суво и сигурно, али то тренутно није могуће.Један наш чамац (чамац ГСС-а) и чамац још једних добровољаца-мештана смо оперативни и дајемо све од себе. Оба чамца су на весла што значи да све то тече веома споро. Питају нас људи са врхова кућа где су остале службе, а не знају да се и ми то такође питамо, те немамо одговор на та питања, хаос је свуда.

Суд, "највиша" тачка са које смо кренули, је већ после сат времена поплављен. Возило са остатком суве опреме, техничком опремом и нашим четвртим чланом Млађом је одсечено од нас и више немамо информације о њему.

Вршимо тријажу (одабир кога ћемо првог евакуисати) и схватамо да смо у великом проблему. Идемо по позиву по дете од 2 године и по његове родитеље, а успут наилазимо на жену у шоку којој је позлило-њени укућани се деру и прете јер нас убеђују да она мора прва, са друге стране двоје старијих само што вода није потопила.Агонија траје, мокри смо већ 5 сати, ништа на нама није суво. Мозак ради 300 на сат, јер чамац може да прими само троје евакуисаних (плус нас двоје који пружамо помоћ и весламо). Радимо како морамо, са другим чамцем смо у контакту визуелно и вербално и успевано да евакуишемо све што је у нашој могућности, тако и у претходна три случаја. Остајемо у чамцу само деда и ја, орган је морао да среди станицу. Пијемо кишницу, понекад од брзака реке и по који гутљај прљаве воде помешане са хемикалијама и канализацијом. Одвратан укус, али размишљање о тој глупости траје непуних пар секунди.Велика већина кућа је "заштићена" оградама са шиљцима које је вода прелила свега неколико ценитметара те се шиљци не могу видети. Слушамо људе са кућа где нема шиљака, где је капија, како да је отворимо и да приђемо кућама по људе. Ако се пробуши гумени чамац шта онда, ко ће по нас спасиоце доћи када ни по људе нико не долази, шта после?! Свакој капији прилазимо полако, рукама урањамо и опипавамо где су шиљци, жица, колико је капија испод нивоа воде, памтимо пут којим ћемо се вратити.

Убрзо крећемо и по породицу која је на првом спрату куће са поткровљем и спремамо се за прилазак по мајку и дете од 5 месеци. Гледамо кућу, објашњавамо људима да су на сигурном (као и осталим породицама) јер су високо и да вода неће ускоро на ту висину (нисмо ни знали да ће за само неколико сати од тога вода преплавити и други спрат у области на којој смо дејствовали), да само неопходно понесу и за сада само људство, односно мајку и дете као приоритете. По њиховом навођењу са терасе прилазимо капији коју не видимо, опипавамо веслом где је капија и полако кочимо. Рукама сам заронио, пипам шиљке.Одгурујем се са све чамцем и стижем до покретног дела капије, опипавам браву, све сам ниже скоро да зароним и главом.Не вреди, дрмам капију, не отвара се.Идем ниже, и ниже, стижем до куке доњег дела капије, некако је померам и капија се отвара. Вриштим од среће на глас, због тога што сам отворио капију у води дубокој око 2м, због тога што можемо "без" бриге да приђемо људима и да им помогнемо. Гледам Деду иза мене, смешка се, срећан је и он то се види, а ја то врло добро знам.Улазимо у "двориште" а један из породице ће: ту је љуљашка која се не види, пазите на шипке, овде је чесма и стуб, пробајте да заобиђете.Испод чамца шкрипи, још увек је лаган јер нас је само двојица.Хладан зној ме облива већ по ко зна који пут данас. Молим Бога да све буде добро када се чамац додатно оптерети са женом и дететом,њиховим стварима. Прилазимо прозору кроз које нам прво дају дете у корпи, а ја га стављам међу ноге и чврсто прибијам уз себе.Померам пешкир да погледам и имам шта да видим. Осмех малог анђела мени упућен. Звук око мене нестаје, ништа не чујем. Не могу да дођем себи, желим да га пољубим у ногицу али шлем удара у "кров" корпе у којој дете лежи.Киша капље са шлема по пешкирићу са којим је покривен а ја бих што дуже да га гледам.Мајко, како је име овом мало човеку упитах је? Она ће на то: Тодор, Тодор му је име.Смешкам се и ја и мислим у себи: хвала ти Тодоре што си ми улепшао овај тмуран дан, захваљујем му се од свег срца а знам да и он тако мисли. Ако је све ово ружан сан, ти си, Тодоре, његов најлепши део."

Захвалан колегама и пријатељима из службе, Деди и Млађи.