Друмови ће пожељет' Турака, ал' Србија више никад неће: На данашњи дан 1867. Османлије су се повукле заувек (ФОТО)

Од како је 1459. Смедеревски град пао под Турке, Срби су сањали слободу. Покушавали су дуго. Од Змаја Огњеног Вука, преко Јована Ненаде, владике вршачког Теодора, све до Карађорђа и Милоша, многи племићи, свештеници и хајдуци су покушавали да са тла своје домовине отерају окупаторску силу.

Црни Ђорђе је успео накратко, али је омануо. Кнез Милош можда није успео, али јесте утро пут коначној слободи, да би његов и народни сан довршио други му син, Михаило Обреновић.

Као иницијална каписла за одлазак Турака послужила је пуцњава код Чукур чесме 1862. године. Тада су турски војници насрнули на дечака Саву који је дошао по воду. Иако није сигурно да ли га Турци само пребили или убили, избио је инцидент у коме су са тврђаве турски топови пуцали по вароши у којој су живели Срби. 

Кнез Михаило је тражио подршку од страних сила да Турке истера из Србије и добио ју је. Обреновићевски стрпљиво, владалац је успео да избори одлазак Турака из Србије у следећих пет година.

Крајем 1866. кнез од Турака писмено тражи да се коначно иселе из Србије. Велики везир Али паша одговара да ће захтев бити испуњен, али да Стамбол има један услов: на београдској тврђави поред српске стоји и турска застава.

Након тога, кнез је добио позив да посети Цариград и да од султана Абдулазиза Првог добије ферман о одласку турске војске. Обреновић је отпловио низ Дунав, а затим Црним морем до престонице Османске империје.

По доласку у Београд, организована је свечана церемонија на Калемегдану. Одмах након што из Кнез Михаилове пређете Париску улицу, са десне стране налази се бели камен у коме је исклесана сцена примопредаје кључева града коју су обавили кнез Михаило са српске и Али Риза паша са турске стране.

Рељеф на камену исклесан је по цртежу који је урадио Адам Стефановић, а јер није сачувана ниједна фотографија, иако је догађају присуствовао Анастас Јовановић, најпознатији фотограф Србије тог дома и управитељ кнежвог двора.

Међутим, сачувана је Јовановићева фотографија целог поља на коме се све догодило, са све свечаном бином на којој су биле званице. Ако се загледате изнад петог војника, пратећи здесна, приметићете бину, у белој боји.

Од тог дана, у Србији више није било Турака. Напустили су Београд, Смедерево, Шабац и Кладово, док су из Ужица и Сокола (остаци се налазе поред Љубовије) отишли после сукоба код Чукур чесме.

Остала је још само турска застава, да се вијори до 1878. године и Берлинског конгреса.