ЂУКИЋ-ДЕЈАНОВИЋ ДАЛА ДИЈАГНОЗУ СРБИМА: Ми смо нација која је склона несаници, али имамо и снове

Иако је 21. век и даље су непремостиве разлику између положаја мушкараца и жена. Међутим, Славица Ђукић-Дејановић се изборила за своје место на политичкој сцени и на њему чврсто стоји. За Србију Данас говори о свом највећем успеху, али и о томе обављање која функција јој је најтеже пала.

- Сада као дректор примењујем оне законе које сам као министар припремала, предлагала влади и овде их посланици у скупштини гласали. Разликује се само у смислу што сада практично радим на поправљању услова живота и лечењу својих пацијената заједно са својим колегама и тимовима, и да будем сасвим искрена, имам неупоредиво већу сатисфакцију него што сам је имала као министар.

- Мења се споро, а то се види у вашој младој генерацији и то ме радује. Знате, у човеку постоји колективно несвесни страх од лудила. Дакле, сви ми имамо страх од сопственог лудила. Некада су чак древни народи веровали да су менталне болести дела демонских сила и да треба истерати зле духове из тела таквих особа и делови тога као да и данас живе. Срамота је у нашој култури имати ментални проблем, а то је заправо само болест. Незнање је разлог што је то тако. Младе генерације имају мање предрасуда у вези са тим питањем, међутим, још увек су сигматизоване, ружно обележене менталне болести, па чак и код лекара који се тиме баве, а да не говоримо о пацијентима.

- Психијатара има довољно у Србији, има их 900. Међутим, они су неправилно распоређени. Највише их има у Београду. Колико год да има лекара није то много за потребе наших грађана, не мислим само на психијатре, колико нам је можда организација слаба страна и колико увек једно као и у сваком другом послу раде, а други баш много и не раде.

- Ми се не разликујемо по дијагнозама и по структури психолошкој од осталих земаља региона, па чак и Европе. Склони смо депресији. Депресија је болест модерног доба. Склони смо импулсивним реакцијама, имамо анксиозност, имамо несаницу, али имамо снове.

- Мислим да је министарство здравља у протеклој години покушало да уради неке сегменте који раније нису. Тај двојни радни однос најстручнијих људи, дакле наставника медицинског факултета. Оно што јесте јако важно јесте закон о евиденцијама је донет. Тачно је да ће он ступити на снагу тек 1. јануара 2017. године, али увођење ИТ опреме је нешто што јако важно. Затим креће се ка примарној здравственој заштити у смислу да се крече и оспособљавају сви домови здравља читаве Србије. Највећи број наших пацијената ту долази, али и опрема високе технологије као што је гама најф на неурохиругрији је стигао у Србију. Крупне кораке Министарство здравља заиста је урадило у овим тешким околностима, и ја својим колега у министарству заиста честитам на томе.

- Морам рећи да ми је посао министарке здравља био најтежи. Ја сам у прелазној влади била и министарка за бригу о породици, то ми је некако било ипак лакше. Министар здравља је мета за најразличитија незадовољства људи која некада и немају баш везе са здравством директно, више мају везе са финансијском ситуацијом у земљи, са разним незадовољствима људи и шта год да урадите некако нисте видели резулат рада. Када лечите болесног човека, сада као директор и то радим, па ја већ сутрадан видим резултат рада, дала сам коректну терапију, човек већ лепо спава. Посао лекара, директора здравствене установе даје неупоредиво више сатисфакције. Даје, наравно и одређене проблеме, али од свих тих послова ми је посао министарке здравља био најделикатнији некако сам највише била изложена негативним критикама грађана, а да сама нисам нашла начин да много изменим.

- Ми смо мачо друштво, жена нема довољно. Жене су највећи ресурс у Србији и штета што их нема више и на политичким и на осталим функцијама где се одлучује. Знате ја сам у сталном ривалском односу са свима, па и са својим колегама мушкарцима.

- Ја мислим да сам дала прилично велики утицај да парламент из подрумских просторија пређе у ову прелепу зграду и да овде заседа, да имамо химну, црвени тепих, гарду. Да у протоколу народне скупштине и на месту где се доносе закони, парламетарна дипломатија и демократија буду мало подигнуте. Негде ту себе видим као особу која је као политичарка дала можда највећи допринос.

- Пети октобар је била револуција која је дотакла сваког човека који је живео у Србији и имао било какве везе са Србијом. Очекивања великог броја грађана револуционара и њима блиских су била неупоредиво већа него што је то реалност показала, али у сваком случају од 5.октобра су се догодиле и позитивне промене. Србије се отворила према Европи, према свету. Негде осећање слободе је почело да влада међу нама, а да је 5. октобар почетак пљачкашке приватизације, да је огроман број људи почео да губи посао, да је социјални статус људи јако био лош и није се поправљао то јесте реалност.

- Искрено мислим да ова стабилизација на макро плану финансијска јесте неки предуслов да ћемо у неком наредном периоду заиста моћи да се стабилизујемо као друштво и да живимо боље, но, то ће нам показати наредне године.