Ипак немамо двојнике!

Како објашњава нова америчка студија, еволуција је подарила човеку посебне црте лица јер је за људе важно да могу препознати друге и да они сами буду препознати, по неким својим особеностима.

"Било би заиста тешко разликовати чланове породице, колеге с посла, пријатеље и комшије од потпуних странаца. Наравно, били бисмо у стању да схватимо ко је ко након краћег разговора, али како би то било напорно”, објашњава Мајкл Шихен са Калифорнијског Универзитета.

Током истраживања, Шихен и његове колеге су проучили податке телесних прегледа белих и црних мушкараца и жена у војсци из 1988. Научници су се посебно забавили разликама у цртама лица, попут размака зеница и ширине носа, и закључили да они варирају далеко више од разлика запажених на другим деловима тела, као што је, на пример, дужина руку.

Највише варијација забележено је у тзв. "троуглу" који чине очи, нос и уста. Установљено је, такође, да се свака црта лица разликује независно од других. Наиме, не постоји никаква веза између размака очију на пример и ширине носа.

Истраживачи су анализарали и варијације у геномима више од 1.000 људи широм света. Посебно су проучили генетске области у вези са обликом лица и открили да постоји више варијација унутар тих области у поређењу са генима који одређују друге карактеристике, попут висине.

Нису само људи развили дистинктивна обележја, које научници називају "идентитетским сигналима", како би се разликовали у маси. И друге животиње се, попут оса, међусобно разликују по фаци, док се друге при распознавању ослањају на специфични зов, мирис, шаре, итд.

Зашто су људи склонији да користе лица уместо друге делове тела у међусобном препознавању? Пре свега зато што су еволуирали од примата који су више користили вид, а мање мирис од осталих сисара. Научници полазе од хипотезе да загледање у лице уместо у други део тела како би се одредио идентитет омогућава приматима да виде где друга животиња усмерава проглед и прате покрете чељусти како би знали да ли ће покушати да их угризе.

"Наравно да људе препознајемо и по другим особинама - њиховој висини и стасу. Међутим, сматрамо да је лице доминантан начин да се људи идентификују", закључио је Шихен, чија је студија објављена у часопису Натуре Communication.