ИЗУЗЕТНА СНАЛАЖЉИВОСТ! Слатко ћете се насмејати када прочитати УРНЕБЕСНИ састав гимназијалца

Урнебесна драма бави се питањима живота и смрти. Преносимо вам је у целости.

И ТАТА БИ СИНЕ! Док је дечко из Неготина радио у иностранству, отац му преотео жену

Теме писменог задатка наводно су биле “Коштана” и “Светлости неста, престадох да читам и туга ме обли: опет живим”. Ученик је изабрао другу тему и добио 5 .

“Гледам, ал’ очи су ми склопљене. Осећам мирис свеже лакираног дрвета. Помислих како је мој мртвачки сандук прилично добар за паре које сам дао. Да, коначно сам умро.

Слушам попа који нариче и децу која се деру: “Куку! Стрикооо!” Одлучих да се мало прошетам, да видим је л’ ми баба Боса дошла на сахрану. Зачудио сам се кад сам схватио колико се лако крећем. Морам признати да сам задовољан. Сахрана је прилично добро урађена. Миле, први гучевачки трубач са својим блех оркестром добро је обављао посао. Свиња се окретала на ражњу, док се мој пијани зет ваљао у блату. Баба Стана је са дедом Милојицом замишљено гледала у мој гроб и уздисала.

Почех да вичем: “Шта кукаш стара, није Омољица мртав, опет живим”, али се сетих да не може да ме чује. Погледах јос једном моје сироте унучиће и помислих: “Е децо, децо, ко је вас познавао ни пакао му неће тешко пасти.”

Осетих у том тренутку како ме нешто вуче на горе: “Е па дође време да се растајемо”. Путовао сам, могу вам рећи, добрих пет сати. На вратима раја стајао је Свети Петар. “Здраво Петре, па дође време да се и ми испричамо”.

Петар ме је мрко гледао, али коначно прозбори: “Не пише ти се добро, Омољице, пуно си грешио. Бог те чека.” Признајем, мало сам се уплашио, јер ово ми је, знате, био први сусрет са Богом, а то није мала ствар. Ћутим ја, ћути он. И тако ћутимо ми једно пола сата и коначно се одважих па рекох: “Добар дан, Боже!”. Опет ћутимо, а мене већ почеле и ноге да издају. Знате, не умире човек сваки дан.

Коначно Бог поправи кравату, промешкољи се мало на свом облаку и реце: “Кажи Омољице.” Овај говор сам прилично дуго спремао па сам решио да му кажем све од прве до послеђе речи:

“О Боже, владару царства небеског, Ти који небом ходаш, Творцу мог пса Марка, синова Мирка и Жује, баба Босе и деда Радована, мог кума Спасоја и извињавам се ако сам некога у свој брзоплетости заборавио да споменем…”

Ту стадох и приметих да се збунио. Замислите – Бог тако велики, ја тако мали, па се збунио преда мном. Међутим, нашао је некако праве речи, па рече:
– Јеси ли ти Омољице прочитао “Коштану”?
– Нисам – велим ја.
– А јеси ли, Омољице, приметио да светлости неста?
– Нисам – опет ћу ја збуњено.
– Да ли те туга обли, Омољице?
– Не Господе – рекох – а зашто?
– Зато што је то, Омољице, тема овог писменог задатка, и бојим се да си промашио тему.

Бог је моћан – помислих у себи…”