ЈАПАНАЦ КОЈИ СЕ КРСТИО У ХИЛАНДАРУ: Сада се зове Мићитака Сава Сузуки
Изненадиће вас шта га у Србији све одушевљава!
Професор Мићиката Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву, а на Светој Гори, у Хиландару, пре 14 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава, Сава Хиландарски, а на Универзитету Окајама где предаје историју уметности и српски језик стоји да се зове Мићитака Сава Сузуки.
Још као студент, пре готово 40 година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића, где је и научио прве речи на нашем језику, а у нашој земљи пронашао је своју другу домовину.
– За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа. Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела – каже Мићитака за Новости.
На јапански превео монографију “Хиландар“
Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.
– Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.
Предаје српски
– Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим. Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 или 30 у групи. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада, многи и не знају где је Србија, често је мешају са Сибиром и питају да ли је тамо много хладно – каже он.
Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи код Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова. Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију “Хиландар” Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.
А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца:
– У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије. Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.
Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава како воли и савремену Србију и Бранков мост.
