ТО ЈЕ НЕШТО: Хрват спавао са 2.000 жена, а приде запошљава 250 проститутки

Верујте, само ретке "сексуалне раднице", како се тај посао у Аустралији службено зове, то раде из крајње нужде. Већина једноставно воли тај посао, а од њега могу и пристојно живети – рекао је на почетку разговора за хрватску "Слободну Даламацију" Марко Бараћ (62), власник две јавне куће, бордела у главном граду Аустралије, Канбери.

У његовим фирмама је запослено више од 250 проститутки, што мушког, што женског пола. Тим "занатом" се баве легално јер је Аустралија 1992. легализовала проституцију. У Канбери постоји укупно 16 бордела, а услуге у њима затражи око милион људи.

Бараћеве јавне куће су најпознатије и најпосјећеније. Воде их менаџери с дугим искуством, а он каже да у њима није био готово шест година. Вели да од овог посла сада може солидно да живи, јер може себи и породици сваког лета да приушти да на месец-два дође у Задар, односно заселак Бараћи код Ражанца где се родио.

Ваља споменути да је отац осморо деце из два брака, од којих најстарија ћерка има 44 године, а најмлађи син 10 месеци. Прва супруга му је умрла од болести с 34 године, те је остао сам с петеро деце. Не скрива ни пред садашњом супругом да је у животу спавао с више од 2.000 жена, и да је свакој приступио с пажњом, да је сваку на посебан начин волео и ценио и да то никад није био само секс.

- У Аустралију сам отишао са 16 година за оцем који је тамо био већ три лета. Иако су ми тамо били и отац и брат, убрзо сам остао сам јер сам мислио да могу бити самосталан, а за почетак сам "на црно" радио неке послове на тамошњем универзитету, у кухињи. Крајем 80-их сам једном пријатељу позајмио новац који ми никако није враћао, али сам сазнао да гради један куплерај који сам желео да водим сам. Отишао сам до њега, схватио да је мој дуг уложио у то. Мало смо попричали о томе колико је уносно, јер ништа нисам знао о том послу, а и нисам имао куд, нисам могао наплатити дуг. Већ на отварању "Егзотик клуба" смо се посвађали, па сам му исплатио разлику до целе инвестиције и остао сам у послу. Додуше, било би ми драже да је он исплатио мене, али ето - приповеда Бараћ своје догодовштине.

Тада проституција у Аустралији није била ни легална ни забрањена. Како каже Бараћ - неко чудно раздобље. Знало се што се сме, а шта не, и ко је то поштовао, полиција га није дирала.

- У почетку је ишло лоше, кренули смо с пет-шест радница, па смо спали на две. Касније је кренуло, учио сам... Много више сам зарађивао кад проституција није била и званично легална. Врло брзо су неки хтели да откупе мој клуб, чак је једна група хомосексуалаца из Сиднеја оставила је предуговор на 15.000 долара јер су хтели клуб за хомосексуалце, али се више никад нису појавили, не знам зашто. Па сам ја наставио даље. Само сам из разговора с њима понешто научио... Није само ствар у томе да имаш згодне цуре, него мораш да имаш понуду и избор за свакога, и најлепше и најружније, и млађе и старије, и јефтиније и скупље. У том послу тек тако можеш да функционишеш - открива Бараћ.

Он додаје да је често имао контакте са криминалцима, рекеташима и дилерима, али да се знао одбранити. Имао је пријатеље у полицији, помогли су му и његови земљаци који се тамо држе заједно.

- Мој клуб је нешто попут малог хотела или мотела с десетак соба. У њима пружамо различите услуге – од масаже до стриптиза, понуда која може удовољити различитим муштеријама. Одатле се води и ескорт. Тамо се не свраћа на пиће. Оно је бесплатно, доноси вам га девојка коју сте одабрали.

Бараћ објашњава да су проститутке самосталне и да унајмљују собу на пола сата или сат. Цена најма по сату је 100 долара, а он за њих плаћа порез од 10 одсто, кад види колико је наплатила услугу.

- И не учимо их ничем, њихова је ствар шта ће у тих сат времена радити с муштеријом. Оне су углавном везане уз тај бордел, ми им помажемо да дођу до муштерије, штитимо и радницу и корисника. И не воле да их зову "курвама"! Кад желе једна другу да увреде назову је тако. Цена "услуге" за један сат је око 250 долара. Ми наплаћујемо, али кад нама легне новац на рачун и кад држава узме своје, радницама плаћамо одмах и редовно једном недељно - појашњава Бараћ и додаје да једна девојка дневно може да задовољи до 15 клијената, а да је "стандард" око шест-седам.

Каже да су предности легалне проституције бројне - здравствена заштита, прегледи девојака на полне болести, коришћење кондома је обавезно, зарађује и држава...

- Ако ћемо бити лицемери онда ћемо затворити очи и правити се да проституција не постоји. То је лажни морал! Ако смо је легализовалии, очистили смо се од лажи, а и затворили смо пут свакаквим посредницима који жене третирају јако лоше. То би помогло и хрватском туризму. Али рећи ћу вам нешто друго, о чему ретко ко размишља. Код нас долазе и парализовани момци, веровали или не, знају их у колицима довести њихове мајке. Имамо случајева да је човеку све парализовано осим полног органа. Значи има тај порив, то је људски. На ком месту он може задовољити своју потребу ако не код нас. Верујте ми, уђу плачући, а изађу с осмехом на лицу - завршава исповест Марко Бараћ. На опаску хрватског новинара да занесено прича о свом бизнису, он каже: "Сретан сам због овог чим се бавим јер ширим љубав и само љубав, у томе нема зла. То сам кроз године схватио."