НАЈЛЕПШИ ФУНКЦИОНЕР СРПСКОГ ФУДБАЛА: Између фотеље, суђења и капитенске траке

Млада је, лепа и успешна. Има циљ и од њега не одустаје. Свакодневно руши предрасуде и не приклања се стереотипима. Фудбал јој је у крви и не признаје га као "мушки спорт". Дубоко верује да он и за даме може бити "најважнија споредна ствар на свету", а оне који у то сумњају брзо разувери, чим схвате "с ким имају посла". 

Јелена Полић је оснивач, потпредседник и капитен Женског фудбалског клуба Рад, најмлађег колектива овог типа у нашој земљи. Крајем новембра месеца прославила је свој 24. и први рођендан клуба. Поносна је на своје саиграчице с којима је кренула у мисију стварања свести да и жене у Србији играју фудбал и да су у томе једнако успешне, иако се у томе понекад осећа као Дон Кихот. "Девојка из краја" је у свом комшилуку, на Бањици, пронашла истомишљенике у свом походу, а за тако нешто смислила је идеалан слоган - "Најлепше у граду, тренирају у Раду".

Да не полази све од лепоте, већ првенствено из срца, потврдила је у разговору за Србију Данас у којем је открила много више него што смо могли да очекујемо. Ипак, једну ствар није желела да каже - зашто је почела да тренира фудбал, јер "то питање највише мрзи". Нисмо ни инсистирали, одговор се могао назрети у нашем разговору. Верујемо да се са фудбалском лоптом родила, јер се од ње и терена готово не одваја. Чак и када не игра фудбал, бави се суђењем, па је тешко поверовати да прође дан да нема контакт са "бубамаром" и зеленим тепихом.

- Пет година сам провела у ЖФК Калемегдан, после тога сам основала ЖФК Обилић, али Рад је увек био моја жеља. Вероватно зато што сам из краја, ишла сам на многе утакмице, добро познајем клуб, успоставила сам одличну сарадњу са људима из омладинске школе, јер сам код њих судила мечеве млађих категорија. Почели смо са турнирима хуманитарног карактера у малом фудбалу, а оснивање женског фудбалског клуба био је следећи логичан корак. Али морам да кажем да је та жеља сигурно трајала неке две-три године, док је коначно нисам остварила – почела је Јелена Полић разговор за Србију Данас.

- Мој први циљ био је да се пласира прича да уопште постоји женски клуб који носи име Рада. Јер Рад има дугогодишњу традицију, а овим покушајем трудили смо се да будемо покретач да још неки суперлигашки клуб оснује своју женску секцију. Желели смо да створимо свест да женски фудбал постоји у Србији и мислим да смо маркетиншки то одлично урадили... Нисмо желели да од старта стварамо тим у којем ће одмах играти само најбоље. Не, хтели смо да будемо другачији, да пружимо шансу и девојкама које желе да науче да играју фудбал да то и остваре и уживају у њему, радимо растерећено, а да тек кроз две-три године јуримо резултате, виши ранг, иако ни сад нисмо далеко од тога.

- Тренутно сениорски тим и омладинска школа заједно броје између 45 и 50 девојака. Разни су мотиви, многе међу њима су дошле само да би пробале и виделе како то изгледа играти фудбал. Има оних које су, рецимо играле у другим клубовима за новац па нису биле задовољне, да би потом дошле код нас и играле потпуно волонтерски и које се овде осећају као код своје куће. Ипак, већина су почетнице које су ту дошле јер им се допао наш слоган „Најлепше у граду, тренирају у Раду“.

- Имали смо од старта подршку првенствено од људи из омладинске школе, која нам апсолутно излази у сусрет за све наше потребе. Са њима делимо просторије, свлачионице. Свесни смо да први тим има довољно својих проблема, али подржали су нашу идеју и труде се да помогну колико год могу.

Женски фудбал у Србији - борба против ветрењача

- Рекла бих, лоше. Ако не и јако лоше. Медијски је потпуно незаступљен, док само неки попут нас покушавају да се издигну својом активношћу. Цела прича око женског фудбала у Србији се све своди на волонтеризам, на ентузијазам нас који смо ту и трудимо се да оно мало што имамо унапредимо. А ту, међу нама, нико не гледа неки свој интерес. Ми смо срећни само када добијемо једну или две лопте за тренинг, о нечем већем ни не размишљамо.

- Волим различитост. Није поента да сви навијају за Звезду или Партизан. Волим да кажем да подржавам Рад, ОФК Београд, Чукарички и Вождовац, јер су то београдски клубови једнако, ако не и више, него Црвена звезда и Партизан. Такође, одувек ми се допадала политика ФК Рад, очување неких старих вредности, на пример, неговање ћирилице (на грбу и званичном сајту клуба доминира ћирилично писмо, прим. М.С.) за мене су били пресудни фактори да се одлучим за Рад.

- Мислим да сам с њима створила један другарски однос, који се можда испоставио као недовољно добар,  јер управо то што сам део њих је можда створило недовољно озбиљан однос према неким стварима, за које би требало да ме посматрају као неког ко им је надређен. С друге стране, добра ствар је што знају да могу да ми приђу на сасвим нормалан начин за све што им је потребно, док имамо и оних девојака које ме се плаше, не смеју да ме позову телефоном. Све то ми је помало симпатично, наравно. Али оне знају да док су ок и ја ћу бити потпуно отворена, али када нешто згреше, тешко њима (смех).

- Управо то потенцирамо, али ништа на силу. Желимо да створимо тај фамилијарни однос, зато много времена проводимо и ван тренинга и стадиона, па рецимо, одемо да заједно погледамо неки филм или неку утакмицу. Заједно идемо на утакмице мушког тима или на мали фудбал.

- Јесте. Повредила сам се на малом фудбалу на једна прилично глуп начин. Мој проблем је што фудбал не могу да одбијем никад! Било са момцима или девојкама, са старијима или млађима, волим да играм. Ето, то ме је коштало прилично озбиљне повреде јер сам играјући Универзитетску лигу за Машински фудбал повредила лигаменте леве ноге. Већ је била ровита, јер сам имала повреду задње ложе, шутнула сам лопту, а онда на следећем искораку доживела тешко истегнуће тетиве. Скоро да су ми попуцали лигаменти, због чега сам већ месец и по дана ван терена. Али не жалим! Знам да не би требало да играм мали фудбал, али не могу да издржим, једноставно га волим и сигурно да ћу га, када се опоравим, поново заиграти, без обзира на све.

- Много, заиста. Мени тренинг није тренинг ако нема лопте. Рад у теретани и у затвореном сада када је хладније време ствара ми незадовољство. Недостаје ми терен.

- С обзиром да нам је лига врло мала, до сада смо одиграли само две утакмице код куће, а игром случаја други меч је игран по очајном времену. Ипак, на том првом мечу је заиста било доста људи, што из управе клуба, што навијача са стране који су нас заиста лепо подржавали. Верујемо да ће бити све боље, како се и ми будемо уигравале.

- Мислим да је то леп пример како треба подржавати свој клуб, када 20 девојака дође на утакмицу, све исто обучене. Нажалост, сада је лошије време, па смо морале да долазимо у цивилу, али мислим да самом појавом на тим мечевима шаљемо поруку да бодримо свој клуб када год то можемо, односно кад немамо своју утакмицу. И не само то. Тренер нам да и задужења, да свако прати одређеног играча на својој позицији, да видимо како то изгледа у Суперлиги и могу рећи да из таквог приступа заиста много може да се научи – кретње, предају лопте, пријем, комуникацију између саиграча...

Књиге и ПЕС иду заједно

- Роналда. Али оног “правог“, бразилског, не овог садашњег. Он ми је заиста био фаворит. И Роналдињо ми је ту, али мислим да је Роналдо ипак дуже трајао. Волела сам и Зидана и Анрија да гледам, али Роналдо је број један.

- Ух, па скоро да немам. Не спавам више од пет сати, а трудим се да ноћни живот којег је сад, после повреде, више него раније, ускладим са обавезама. У слободно време волим да читам књиге. И наравно, чак и кад су празници, фудбал је ту. Одиграм са другарима неки ПЕС или нешто слично. И за Нову годину, и за Божић, фудбал је увек ту!

- Колико ме муче повреде у последње време, више сам активнија ту него на терену. Али ваљда је оправдано (смех).

- Па, могуће. Чињеница је да је мој приватан живот трпео због фудбала. Далеко од тога да се кајем, али колико пута се десило да не могу да учиним себи да изађем јер имам тренинг, утакмицу, па се сада трудим да искористим то време које ми је ова повреда „омогућила“.

- Много је тешко. Не схватају да ја понекад заиста проведем по 15 сати на стадиону и онда не волим да се правдам и објашњавам. Чак и они који су били директно из фудбала нису могли да схвате, већ су говорили у стилу: “Ти више волиш фудбал него мене.“ Наравно, ја фудбал волим више и од рођене маме, а камоли од дечка – рекла је Полић “мртва озбиљна“, а на наше питање да ли је озбиљна наставила је без длаке на језику:

- Наравно. За мене је фудбал све. То није само спорт којим се ја бавим, за мене је фудбал смисао живота. Преко њега сам научила много тога, упознала сам много људи у којима сам пронашла подршку за све ово што радим. Када немате довољну подршку од оних најближих, чак ни од оца, мајке, онда је нормално да ћете се посветити ономе где је препознате.

Између "бубамаре" и пиштаљке

- Па, најчешће су то класични коментари: “Ма, шта ти знаш о фудбалу, иди кувај ручак“ и сл. Онда када их демантујете и схвате да познајете тај спорт можда и више од њих, онда се појави нека сујета и дешавало ми се да сам неколико веза раскидала због фудбала.

- Најчешће се шокирају када ме упознају, с обзиром да сам тада сређена, нашминкана, на штиклама, у сукњи. Али врло брзо дође и то благо одушевљење, јер ваљда осете да фудбал и женственост ипак могу да иду заједно... Највише ме згражавају “стартови“ попут: “Хајде да играмо фудбал један на један“. Мој одговор је увек да фудбал играм 11 на 11.

- Не може. Иако је, за разлику од играња, плаћено, не могу се поредити. Увек бих пре изабрала фудбал, не знам који новац да је у питању. Фудбал ме чини срећном, контакт са лоптом... Рецимо, деси ми се да се замислим када сам помоћни судија, јер се малтене унесем у игру, па се деси да се занесем, побегне ми претпоследњи играч и сл. То је све због те љубави према игри – рекла је Полићева, а затим додала:

- Ипак, суђење ме је доста смирило. Као судија схватиш да мораш да будеш тај ко ће да смирује ствари на терену. Нарочито ми је сада то јасно, када сам и играч и судија. Сада могу ствари да сагледам из више углова.

- Најчешће је то код млађих категорија случај. Родитељи добацују у стили шта тражим на терену, да идем да кувам ручак и сл. Најсмешније ми је када ми то кажу мајке те деце која играју. Помислим: “А шта ћете ви онда ту?“ Раније сам се доста расправљала с њима, чекала да се заврши меч да се расправимо. Али добро, после сам схватила да је то све нормално... Имала сам занимљивих “расправа“ и са играчима. Кажу ми, на пример: “Није ми добро“, “Судија, излечи ме“. Или дам играчу жути картон, а он ме пита: “Могу ли да те пољубим?“ Па му запретим да ћу му дати црвени, а онда схватим да не знам шта бих написала у извештају. Једном ми се чак и десило да сам судила дечку с којим сам се забављала, дала сам му жути, он ме на то пољубио. Иакоје било симпатично, хтела сам да га пребијем и обећала му да ће следећи пут тако и бити. Срећа је што је била пријатељска утакмица – уз осмех, али сасвим озбиљна, закључује Јелена Полић.