ЈЕЗИВА ПРИЧА СВЕДОКА КРВАВОГ ПОКОЉА: Усташе су ишле од леша до леша и забадале им нож у срце!
"Хватали су једног по једног, поваљивали на сто, један усташа би клекнуо човеку на прса, а други би узео нож и пресецао гркљан", започиње причу о масакру у Глини Љубан Једнак.
Клање људи ишло је редом, како смо стајали у цркви, наставио је Једнак. Нису чекали да преклани искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, ухватили су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’
"Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.
Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко време иза тога један је усташа споља викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа", прича Једнак.
"Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем".
"Док су нас возили према Јукинцу, усташе су седеле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у жбуње. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у жбуње и скинуо јој прстен са руке, наставља Љубан ужасну причу.
"У то је дошао један камион, пун људи, које су једног по једног убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати, двојица усташа су слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. После тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајно сам се извукао, увукао у кукуруз и пузао. Из ноге ми је цурела крв. У зору сам дошао до места Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата, а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, где сам се сакривао шест месеци".
СПАС У ЗБЕГОВИМА
Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу - батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора - становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.
У систему усташког терора значајно место имало је и масовно протеривање Срба са територије НДХ. Уз физичко ликвидирање и прекрштавање то је био трећи начин "решавања" српског питања.
Усташе Славко Кватерник и др. Младен Лорковић преговарали су о том програму са немачким снагама 4. јуна 1941. у Загребу. Било је предвиђено да се у оквиру германизације Доње Штајерске око 179.000 Словенаца пресели на подручје НДХ, а у замену да се Срби иселе у Србију. За реализацију плана задужен је био посебан усташки уред - Државно равнатељство за понову, који је преузимао и сву покретну и непокретну имовину исељених особа, а затим предавао "на располагање Заводу за колонизацију у сврху унутршње колонизациј". Преко великих жупана свим котарским предстојницима и усташким логорницима упућене су инструкције да сваки котар образује свој уред за исељавање и посебна "сабиралишта". Ухапшени су морали "у најдужем року од 30 минута" спремити се за путовање и бити спроведени у та сабиралишта, пишу Вечерње новости.
Посебном наредбом позвани су сви Срби "који су се доселили у подручје НДХ после 1. јануар 1900. године", те "њихови потомци ма којега звања они били", да се у року од десет дана пријаве властима у месту свога боравка.
Напоменуто је да ће се сматрати ратним заробљеником свако ко се у том року не одазове позиву. Управа усташког редарства у Загребу била је, међутим, ригорознија. Почетком јула упућен је позив "свим православцима од 16 до 60 година живота, без обзира да ли су и када прешли на другу веру" да се пријаве у року од три дана.
Усташе су том задатку приступале углавном ноћу, изузетно дању. У просторијама одређеним за то обављали су детаљне претресе људи, жена, деце и њиховог пртљага. У својим наредбама усташка руководства упозоравају да су ти задаци строго тајне природе, хитни и неодгодиви, и да сваки пропуст потпада под удар прописа преког суда, јер се ради о "послу од великог државног интереса".
Према извештају државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, до 16. фебруара 1945. у Србији је са територије НДХ било 107.167 избеглица, 2.631 депортовани и 11.235 протераних - пресељених Срба.
