СРБИМА СЕ 10 ПУТА ВИШЕ СУДИ: Хрватским џелатима дају мање казне јер су "бранили народ"
У Хрватској је постала устаљена "судска пракса" да се осуђеним Хрватима за злочине над Србима дају мање казне затвора, него осуђеним Србима за исте злочине, јер су се хрватски војници борили у "одбрамбеном рату".
Ма колико то деловало чудно са становишта потраживања правде и обавезе кажњавања свих злочина подједнако, ово је нажалост постала пракса којом су се хрватске судије водиле свих ових година у процесуирању ратних злочина хрватских војних, паравојних и полицијских снага против српских цивила, односно, у оним ретким случајевима када су те оптужнице биле подигнуте и процесуиране.
Са друге стране, када је реч о Србима, оптужнице су се разликовале како по броју случајева тако и по висини казне - иако Србија и Хрватска примењују исти закон, наслеђен из СФРЈ, за период рата 1992. до1995. године, а који предвиђа казне затвора између пет и 20 година затвора. Међутим, кажњавање ратних злочина у Београду и Загребу се драстично разликује, јер у законику постоје како отежавајуће околности, због који казне затвора могу бити веће од 20 година, тако постоје и олакшавајуће околности, због којих казне могу бити и мање.
Државно одвјетништво (тужилаштво) Републике Хрватске (ДОРХ) процесуира ратне злочине још од 1991. године. А укупно је у раздобљу од 1991. до краја прошле године покренут поступак против 3.553 особе осумњичене за ратни злочине, од чега је 87 одсто Срба. Правоснажно је осуђено 576 лица, опет Срба огромна већина.
ДОРХ углавном води поступке против лица "која су за време Домовинског рата учествовале у агресији на Републику Хрватску", а само мали проценат лица против који се води поступак су бивши припадници хрватских војних снага. Битан проблем је што ДОРХ у списковима процесуираних не наводи њихову националну и војну припадност.
Такође, захваљујући раду НВО у Хрватској, познато нам је да су пресуде Србима износиле, искључиво, између 15 и 20 година робије, док су Хрвати и за најтежа кривична дела добијали мање од десет година.
Председник Врховног суда РХ: Хрвати нису чинили ратне злочине
До 2000. године кривични поступци за ратне злочине у Хрватској водили су се углавном о злочинима почињеним над хрватским становништвом, да би од те године дошло до истрага и кривичних поступака и о злочинима почињеним над српским становништвом.
Овакав однос хрватског правосуђа према починиоцима ратних злочина до 2000. године, приписује се изјави бившег председника Врховног суда РХ Милана Вуковића "да ратне злочине чине агресори, а они који се бране могу само учинити злочине у рату".
Такав став, по свему судећи, доминира и данас.
Тако је нпр. 2012. године петоро Хрвата оптужено за ратне злочине почињене над 34 затвореника у логору "Керестинац". Они су проглашени кривим, али добили су казне затвора од једне до три године, јер је као олакшавајућу околност суд у Загребу узео чињеницу да су "учествовали у одбрамбеном рату". Само неколико дана касније, суд у Београду је за то исто кривично дело (почињено у Вуковару) једном од осуђених повећао казну затвора са 15 на 20 година, у складу са поменутим законом.
Ствар је у томе што се код српских судова не прави индивидуализација, односно не узимају се у обзир околности везане за личност и околности под којима је дело извршено, већ су изречене казне врло често уједначене и крећу се између 15 и 20 година затвора, што код Хрвата није случај и то се нарочито злоупотребљава.
У процесуирању хрватских злочина, поред мањих казни, често се одустаје од даљег кривичног гоњења или се оптужнице мењају током суђења.
У случају генерала Петра Стипетића, који је командовао војним акцијама у "Олуји", одустало се од кривичног гоњења, док је пак генерал Мирко Норац осуђен на 12 година затвора (касније смањено за годину дана) због ликвидације 50 српских цивила на подручју Госпића и Карлобага 1991. Такође, Норац је у мају 2009. осуђен још на седам година затвора за ратне злочине над цивилима у војној акцији "Медачки џеп" 1993. године.
Са друге стране, имамо као пример случај десеторице Срба које је суд у Осјеку 2014. године прогласио кривим за убиство укупно 72 цивила и хрватских војника у околини места Трпиње и осудио на укупно 139 година затвора. Само један од њих је осуђен на казну од пет година затвора. Остали су добили максималне казне (15-20).
У Хрватској данас траје поступак против бившег ратног команданта полиције Томислава Мерчепа који се по командној одговорности терети да је својој јединици наредио да почини убиства 46 особа у периоду између октобра и средине децембра 1991. године. Међутим, тужилаштво у Загребу је одлучило да одбаци оптужбе за издавање наредбе, те га сада терети само за то што није спречио своје подређене да почине злочине. Пошто је Мерчеп дуг био веома утицајна фигура у Хрватској, оваква одлука и не чуди.
Током процеса интеграције Хрватске у ЕУ, Брисел је обавезао Хрватску да мора процесуира све ратне злочине, пре него што може да затвори Поглавље 23 - "Правосуђе и људска права". Међутим, у свом годишњем извештају за 2011. годину, ЕУ је потпуно занемарила то питање, што је практично практично значило да је дата сагласност да Хрватска 30. јуна 2011. затвори то поглавље иако није процесуирала ратне злочине, нити вратила отета имовинска и бројна друга права прогнаним Србима.
Када је постало јасно да ће 2013. године Хрватска постати 28 чланица ЕУ, нити једна истрага или оптужница против припадника хрватске војске или полиције није подигнута те године, наводи се у извештају хрватских невладиних организација за људска права. Али, 20 година након рата у Хрватској, прича са процесуирањем Срба за ратне злочине не јењава, нити је близу краја, пошто број осумњичених, оптужених и осуђених у одсуству и даље расте уместо да се смањује.
У хрватском друштву и даље постоји одбојност према прихватању чињенице да су постојале и српске жртве, због чега и даље остају отворена питања обештећења породицама жртава, али и високи парнични трошкови за оне Србе који су изгубили поступке пред хрватским правосуђем.
